Између "Национализма и светског мира" и "Национализма као стварног чувара мира" Светислава Стефановића

Национализам и светски мир

Време, 09. 08. 1934.

Чувени и код нас познати северно-амерички сенатор Бор, послао ми је, одштампан у облику брошуре, свој велики говор о питању разоружања, који је у марту ове године одржао у америчком Сенату. Тај говор је оштра критика свих великих магната индустрије ратног материјала, а преко њих и свих великих држава, пријатељских и непријатељских, по питању разоружања. Говори се о миру међу народима а ради се, на све стране, о највећој производњи убиствених оружја за уништавање људи и читавих народа. Држе се светске конференције за мир, за разоружање, за безбедност народа, а у исто време дају се безбројни милиони за што страшније оружање свих народа једних против других.

                Извођења сенатора Бора могу се и примити и не примити, али конкретни подаци, цифре и чињенице које он наводи су ужасавајући. Док су све индуструје падале и пропадале, индустрије оружја и муниције су напредовале. У време најтеже кризе и депресије, код милиона незапослених радника, оне су стално радиле и раде са профитом од 12, 20 и 30 одсто. По подацима које је објавило Друштво народа, видимо, даље, да последња година показује извесно побољшање и пораст индустријске производње. Ако се загледа и анализира то побољшање, види се да оно иде у корист појачања индустрије оружја и ратног материјала. Може се рећи да ако је индустрија прошле године појачана за 80 одсто, 65 одсто иду на рачун индустрије оружја. Ако је запослено два милиона радника више но прошле године, од тог броја више него један и по милион радника запослено је у изради средстава за уништавање људи. То је биланс рада толиких држава на очувању мира и споразума међу народима!

                Сенатор Бор у свом говору истиче, поименце, финансијске и политичке везе и моћи појединих магната велике индустрије ратног материјала. Енглеска фирма "Викерс Армстронг" има свог директора у Румунској банци, учествује у чехословачкој фирми "Шкода", у Италији је под именом "Викерс Терни", у Јапану је у вези са Јапанском фирмом "Мицуи"; има, даље, своје филијале и фабрике у Шпанији, Канади, Ирској, Холандији, Новом Зеланду. Међу истакнутим сопственицима њених акција сенатор Бор помиње Невила Чемберлена, сер Остина Чемберлена, који је 1925. године добио Нобелову награду за мир, сер Џона Сајмона, за кога додаје да је своје акције продао прошле године. Године 1914. био је на тој листи и "узвишени филозоф" - како иронично пише сенатор Бор - лорд Балфур, затим лорд Керзон, па лорд Кинерд, председник удружења Хришћанске младежи, и више владика и црквених великодостојника.

                За француску фирму "Шнајдер-Крезо", сенатор Бор, између осталог, наводи да има под својом контролом 182 француске компаније за израду оружја и бојних отрова, осим још 230 таквих и сличних предузећа изван Француске. Између осталог, сенатор Бор наводи речи и сер Роберта Сесила: "Када би послове наоружања спроводила једна, ван закона стављена, банда интернационалних гангстера проблем би било лако решити. Али, тешкоћа је у томе што је баш обрнут случај: послови наоружања су део најважнијих индустрија индустријализованих народа - индустрије челика и хемикалија."

Сенатор Бор је на крају свог говора рекао и ове, емфатичне, речи: "Мисао о прављењу профита од рата, о стварању богатства из беде и невоља осакаћених, упропашћених и болесних, буни  довољно свакога у коме је остала искра људске самилости или осећање достојанства. Али, потпиривати неслогу, ширити лажне и прљаве чињенице, хранити горчину и подозрење, мржњу и страх међу народима, све то што би такве профите могло створити и увећати, значи достићи врхунац људске нискости. Нема од тога ничега нижег на ваги људске похлепе за новцем".

Код таквих страшних чињеница, где се имена  најистакнутијих светских политичара, везана за велике индустрија оружја и бојних отрова, упоређују са бандама интернационалних гангстера, пребацивати и осуђивати национализам и чинити га одговорним за повећање наоружања, јесте горка иронија. Овакве су оптужбе утолико неправедније када стижу од истакнутих и угледних интелектуалаца, као што су ових дана биле изјаве Андре Жида. Жид се, у вечитој тежњи да буде модеран и млад, отворено изјаснио за оријентацију у лево, али је та левичарска оптужба национализма за ратну опасност, колико већ злоупотребљена толико само једна маска, у основи неозбиљна, као и оптужба да је Сарајевски атентат крив за Светски рат, коме он једва да је био не најдаљи узрок него једва и повод, пошто би он, можда, само који месец или годину доцније, избио и без њега.

                Лако је мирном и објективном посматрачу видети да национализам, чак и најагресивнији, нити је био, нити је сада, нити ће бити икада главни и пресудни фактор у интернационалној индустрији ратног оружја, као што није он ни творац светског империјализма. Више него јасно је да је и у прошлости и у садашњости најмање ратова вођено из националних и националистичких потреба и тежње. Далеко највећи и најкрвавији број, да не кажемо баш сви ратови у целој историји, вођени су у знаку освајања туђих добара, туђих поседа, туђих земаља. Последњи, најкрвавији од свих ранијих, Светски рат, више је но набеђен да је вођен из националних захтева, док је његова главна позадина и покретна моћ била: борба светског империјализма, подржаваног од светског капитала, око превласти. Радећи са невероватно високим профитом, светски капитализам, природно, прави и од рата профит, од убијања и уништавања људи пласман за своје фабричке продукте. Најстрашнији парадокс који се може замислити! На другој страни он ствара руље незадовољних и експлоатисаних маса које теже преврату, и кроз светски рат прижељкују светску револуцију.

                У том процепу баш је национализам онај фактор који, с једне стране, обуздава тежње светског империјалистичког капитала борећи се против тога да један народ загосподари и заробљава други, а, с друге стране, отклања апокалиптички крваве изгледе нове светске револуције. Наместо високопарних речи предлога и планова разних интернационала против рата, које звуче као најгорчија иронија према истинским ратним и убилачким тежњама главне интернационалне силе, интернационалног капитала - баш је национализам онај прави заштитник и чувар мира и споразума међу народима.

                Господин Жид би много боље и поштеније учинио, и одужио би се савести, и својој и још више савести човечанства, када би својим филозофским размишљањима, особито оним намењеним јавности, испитао и потражио одговора на питање: зашто су се и најмоћније интернационале до сад показале тако бедно немоћне у свом пацифизму? Зашто и најмоћнија предратна интернационала, социјалистичка, она која је једина била моћна, по општем признању, да спречи Светски рат, припремљен са најружнијим империјалистичким и освајачким циљевима, зашто не само да га није спречила, него га је омогућила, прихватила и благословила?

                И нека још правилно и праведно просуди и оцени: шта су све, и колико пута већ, мале националне државе до сад учиниле да онемогуће и спрече нову светску конфлаграцију? Баш та и таква размишљања довела су нас до уверења: да је интернационални пацифизам у истину лаж и маска, док је прави пацифизам у национализму. У томе је историјска улога национализма, и он једини може достојно и да јој служи и да је оствари.

За обнову југословенског национализма [1]

Рукопис, 1934.

                Тешком марсељском трагедијом прекинуту серију својих чланака, намењених акцији за обнову југословенског национализма - види Време од 1. јула т. г. даље[2] - желео бих наставити пре свега једним нужним освртом на читаву масу коментара, изјава допадања и негодовања, јавних и приватних, на које су моји чланци наишли у свима редовима, од највиших интелектуалаца до простих сељака и радника, и о којима је и у овом листу било говора. Немогуће ми је при том обазрети се на све нити свима одговорити. Ипак ћу се по дужности осврнути на неке најважније и најбитније.

                Морам и овом приликом, као и толико пута раније, да констатујем да су ми и честитке и негодовања простог света дошле симпатичније од оних из редова интелектуалаца. Код ових последњих нашао сам, и овог пута, више одсуства интелектуалног поштења и више жеље да се прочитано криво протумачи, или да му се да смисао који нема али би се хтело да има, да би га било лакше неискрено хвалити (или) било неправедно кудити и напасти. Та су ми искуства, уосталом, већ позната и не изненађују ме. Зато ми је симпатичнији непосредни прилаз простог човека, искуство које су за време рата имали и остали европејци у додиру са нашим сељаком, простим војником, и са нашим интелектуалцем. Код нас је, на жалост, још и даље, у свима областима, чест, врло уочљив и, особито још, врло наметљив тип интелектуалца негативних особина: циник, аморалан, егоцентричан и асоцијалан, негативан и неконструктиван, критикастер и памфлетист, слабић и полтрон, изрођен и отуђен од средине из које је изашао а још не доспео до више, чистије културе и европејства. Код (нас) је маса народа, углавном, ипак још остала неотрована од "културе" коју јој овакви интелектуалци доносе и, срећом, још не уносе у душу.

                Морао бих, пре свега, поновити и нагласити да ја нити сам имао жељу да нападнем било коју личност или коју класу, нити сам се обарао на ког писца. Ако сам у току својих излагања, овде-онде, наишао на ког писца, на неку изјаву, неко гледиште, и на њ се осврнуо, или га критички употребио, то није било, извесно не, због жеље да тог писца или то гледиште нападнем, него да тим поводом изразим своје гледиште или свој назор, или, још тачније, да их поводом излагања својих гледишта и назора употребим као илустрацију, као пример ради коментара, или просто ради илустрације. Јер се у целом мом излагању, у серији досадашњих чланака, радило се и ради се о постављању једног од најактуелнијих проблема садашњице и једног од основних питања будућности, не само наше него и целе Европе и целог света.

Обнова југословенског национализма

Време, 20. 12. 1934.

Код нас је, на жалост још и даље, у свима областима, чест, врло уочљив и, особито још, врло наметљив тип интелектуалаца негативних особина: циник, аморалан, егоцентричан и асоцијалан, негативан и неконструктиван, критикастер и памфлетист, слабић и полтрон, изрођен и отуђен од средине из које је изашао а још не доспео до више, чистије културе и европејства. Док је маса народа, углавном, ипак још остала неотрована од "културе" коју јој сваки интелектуалци доносе и, срећом, још не уносе у душу.

                Морао бих, пре свега, нагласити да нити имам жељу да нападнем било коју личност или коју класу, нити се обарам на ког писца. Ако сам, у току излагања, наишао на ког писца, на неку изјаву, неко гледиште, и на њ се осврнуо или га критички употребио, то није било, извесно не, због жеље да тог писца или то гледиште нападнем, него да тим поводом изразим своје гледиште или свој назор или, још тачније, да их поводом излагања својих гледишта и назора употребим као илустрацију, као пример ради коментара или, просто, ради илустрације. Јер се у целом мом излагању ради о постављању једног од најактуелнијих проблема садашњице и једног од основних питања будућности, не само наше него и целе Европе и целог света. Да су при том морала доћи одступања од многих прихваћених назора, да се морало много што не само заборавити - да се послужим једним од учињених приговора, на који бих морао рећи да је боље неки пут имати шта и заборавити него немати -  него да се имало што-шта и свесно одбацити, не само од оног што се око нас мисли него и од оног што смо и ми сами мислили и веровали, морало би код сваког поштеног не само интелектуалца него и обичног човека изазвати бар признање искрености и отворености. Ако правимо обрачун са садашњим светом и његовим веровањем, правимо га и са самим собом, а за то је, мислим, потребна извесна доза не само поштења него и храбрости. Ако указујем на погрешна мишљења и схватања, на заблуде, не значи да их ја немам или да их нисам имао. Напротив, било их је, мислим, доста и у мојој сопственој животној каријери. Уосталом, никад, ни у својим најпризнатијим научним радовима, где сам дошао до толиких нових истина и сазнања, нисам себе сматрао непогрешним. Ко тако о себи мисли нека не тражи од мене да му следим.

                На једном од изложених питања мораћу се мало посебније задржати: на оном што сам га назвао "кризом демократије". Пре свега, нема то никакве везе са мени несимпатичним и злоупотребљеним Његошевим стихом: "Пучина је једна стока грдна", а још мање са другим, не Његошевим али још баналнијим: "Ја демократ никад био нисам". Реч је о разочарењу које је демократија, не само наша него и целога света, донела свету. Ја лично веровао сам у демократију, као и толики добри и најбољу људи нашег времена. И то не само у социјалистичку радничку него и у грађанску. Мада сам још 1922. године, у есеју о Лази Костићу, писао о кобном нивелишућем дејству "грађанске средине и осредине".

                Међутим, није само истина, него је једно од најболнијих и најгорчијих искустава, и појединаца и целога света, потпуни неуспех који је показала светска демократија, и грађанска и радничка, особито ова последња, не само у томе да организује послератни свет, него да га бар спасе од страховитог хаоса у који је претио да упадне, и упао. Разлога је томе више. Неке од главнијих, у мом схватању, додирнуо сам већ са других аспеката, овде ћемо се задржати на њима и са овог посебног. Први је да су се и грађанска и радничка демократија превариле у оцени снаге и важности национализма. Грађанска се с једне стране уљуљкивала у својој победи, у вери о међународном братству, светском миру, интернационалном пацифизму. Она је сматрала да је национализам, победом у Светском рату, своју улогу завршио и да нема више активне улоге у изградњи друштва. Сем тога, она није имала довољно смисла и схватања, или храбрости, за социјалну страну проблема, коме није могла наћи решење. Радничка, или социјалистичка, како се обично зове, била је а приори интернационална, гледала је у национализму само шовенску страну, окривљавала га за рат, сматрала га  непријатељем и противником са којим је свршено, па је настало доба општег интернационалног остваривања социјалистичког програма, за умереније путем еволуције, за радикалније путем револуције. Уз то, обе те демократије, и грађанска и радничка, биле су међу собом крвно завађене, и никаква сарадња није међу њима била могућа.

                Радничка - социјалистичка демократија је при том, и то по мом мишљењу сасвим без икакве нужде и потребе, и сасвим противно првим идеолозима и творцима социјализма - иставила, скоро на први план у своме програму, борбу против цркве и религије уопште, стварајући тиме један етички индиферентизам који је, на крају крајева, био од кобне штете за њу саму. Сем тога, она је, оснивајући се искључиво или првенствено на варошком радништву, сасвим занемарила или чак и негирала породицу, и што је још теже, показала је потпуну неспособност да макар и само приступи проблему села и сељаштва.

                И док је грађанска демократија створила за човечанство много, делимичним остварењем демократских принципа - установе и тековине Енглеске, Француске, Северне Америке, не могу се негирати иако је њихов значај данас умањен - радничка-социјалистичка демократија није створила ништа велико, сем социјалног осигурања, које у ствари и није њено дело него га је она само прихватила и створила од њега, у решењу социјалних, питања један палијатив, и то рђав. То стање и та схватања и грађанске и радничке демократије, очевидно кобни и за једну и за другу, довели су, природно, до стварања нових оријентација, нових идеологија, нових покрета. При том је национализам, са својом исконском снагом, избио поново на површину, отресао се сопствених заблуда прошлости, моћно захватио у комплекс социјалног проблема, обухватио га и апсорбовао, одбацивши и на тој страни заблуде и лутања по странпутицама. Тако се, свуда у свету, ствара једна нова оријентација и идеологија, која се чини као синтеза активног национализма и оног што је позитивно у социјализму.

                Јер за мене - супротно схватању Лојда Џорџа или сер Џона Сајмона - национализам и социјализам не стоје као два непријатеља, који имају да се између себе боре на смрт и превласт над светом. Напротив, изгледа ми да те самртне борбе нема нити ће бити, но да се врши или је већ и извршена синтеза тих двеју основних градитељских сила модерног друштва. С таквим схватањем ја могу са симпатијама да пратим и оно што се позитивно створило у Италији, што се ствара у новој Немачкој, као и оно што је створено у Совјетској Русији, особито на пољу здравства на селу и на заштити мајки и деце што, узгред буди речено, и није никакав бољшвички или социјалистички изум, него се може остварити и остварује се и у чисто буржоаском друштву. Само, то не значи, као што сам већ и раније рекао, да ми морамо слепо ићи било за којим од тих примера. Понављам, ми можемо искористити искуства једних и других и трећих, као и искуства Северне Америке и искуства прошлости. Али, пре свега, морамо колико искрено и поштено, толико темељно и објективно проучити битне потребе самог нашег народа на овој великој историјској прекретници света, и сазнања до којих дођемо морамо имати савести и храбрости да их и кажемо.

                То сам хтео урадити и урадио сам својим чланцима[3], у којима сам покушао дати не само критику постојећег хаоса и његових узрока, него и указати на пут за оздрављење, и на оне факторе, силе и моћи које га могу спровести, јер су на то историјски одређене да учине. Тако сам, уосталом, поступао у целом свом раду и до сад, па ћу тако поступати и од сад. Мислим, пак, при свој скромности, да сам рекао праву реч у право време. А имаћу да кажем још коју реч.

Национализам као стварни чувар мира

Отаџбина, 06. 01. 1937.

Када сам још пре две три недеље говорио о могућности италијанско-енглеског џентлменског споразума, по информацијама и импресијама мојим из Рима, није се код нас хтело у ту могућност веровати. Напротив, боље од мене информисани тврдо су били убеђени да до тог споразума неће доћи. Слично је било и пре годину дана када сам, не само по својим импресијама и информацијама него и по личним опажањима и закључцима, тврдио да предстоји приближавање Немачке и Италије. Није то, уосталом, ни било тешко предвидети, а извесно је да се то решење, као најближе и најприродније, тако рећи само наметало, упркос свима вештачким и политичким антагонизмима. Јер, шта је било природније него да две државе, које су пребродиле бољшевичку кризу и већ дошле до сређења унутрашњих својих прилика, на бази једног социјално бољег и праведнијег државног уређења, одбацивши борбу класа као основну творачку снагу, него спроводећи принцип узајамног споразума и склада свих класа у вишој заједници државе и нације, шта је било природније него да те две државе, са сродним унутрашњим државним уређењем, нађу додира за заједничку акцију и у домену спољне политике.

                На жалост, тако звана виша политика често није ништа друго до извртање и кварење најприроднијих и најбољих путева и решења. Тако смо сад кад је, ипак и у супрот најбољим информацијама велике информативне штампе, дошло до италијанско-енглеског споразума, имали прилике да у великој информативној штампи читамо сензације: како се тим споразумом изолује Немачка, Италија потпуно одваја од Немачке и томе слично. Када су сами догађаји демантовали и те сензације, спроводиле су се мање више тајне или јавне информације о агресивним намерама Италије. Џентлменски споразум итало-енглески најбоље је демантовао и те информације. Шта више, донео је још далеко већу сензацију, да територијални интегритет Југославије, поред Енглеске, гарантује баш и сама та толико подозревана Италија.

Агресивни национализам, ратна опасност од стране фашизма, национализам као највећи непријатељ мира, сви ти и слични поклици светских интернационала - бољшевичких, демократских и масонских - сви су се нашли демантовани голим и простим фактом: да се национализам потврђује као прави и истински заштитник мира. Потврђује се даље и то да се, и осим и изван народских фронтова, и осим демократских режима, може радити на смирењу Европе. Шта више, да се баш и једино изван тих фронтова и тих режима, може и мора радити на смирењу Европе, а онда и целог света. Јер се мир Европе и целог света може градити само на стварности, а национализам је најстварнија стварност - а не на фразама и паролама заосталим у свету још од, једном за свагда прошле, Француске револуције. Национализам се, чак и као остваритељ мира, показао већим и јачим од такозване пацифистичке демократије. И оно што нису могли, ни близу, да остваре Бриан, и Штреземан, и Макдоналд, и Хендерсон, и толики други пацифисте и демократе, остварују, постепено али чврсто и стално, агресивни националисти!

                Национализам, коме су дрекавци народских демократских фронтова приписивали империјалистичке тежње, оглашавали га, до јуче, за главну опасност за мир, показује се да је и у спољној политици оно што је и у унутрашњој: фактор смирења, сређења, споразума међу сталежима и класама. Било би заиста немогуће замислити да елементи унутрашњег реда и смирења, постају споља елементи нереда и рушења, док би стварни елементи унутрашњег нереда, милитанти класне борбе до истребљења, постали у спољњој политици елементи реда и споразума, да би унутрашњи рушиоци постојећег стања постали споља, одједном, његови чувари и спасиоци! Један од највећих апсурда и парадокса светске демократије која се фразама о светском миру, о колективној безбедности, о паневропским плановима, удаљавала од стварности и, шта више, спречавала споразуме међу суседима, међу ближима и најближима.

                Европа, која се кроз векове изграђивала и сва изградила на бази национализма, не може ићи даље у свом изграђивању напуштајући ту своју основну творачку снагу, и њен мир не може бити друго него мир међу њеним народима, мир међу народима као самобитним културним и политичким факторима; не неки фантомски и фантастични мир интернационалних партија, организованих у разне народске фронтове, под директивама или, правилније речено, у служби неке антинационалне и анационалне интернационале, који може ваљда још да се одржава у национално аморфним масама азијата, у оном хаосу маса које држи у миру сила а покрећу само елементарне снаге нереда и хаоса. Европа је сувише издиференцирана да би њом могла владати она сила која може да влада Азијом. Азијом може да влада сила, Европом склад и споразум; Азији може да се наметне диктатура једне класе, у Европи може и треба да влада систем хармоније свих класа.

                Ми не верујемо да ће Енглеска стати на пола пута, да ће и даље остати у ставу равнодушности између два светска фронта, од којих је један националан, и зато фронт мира и реда, споразума и склада, а други интернационалан, и зато фронт нереда, хаоса и разочарења. Пословична је енглеска спорост у мишљењу и решавању, још већа њихова спорост у примању нових идеја и примена њихових у животу. За традиционални конзервативизам енглеског народа, који с најдубљим страхопоштовањем чува церемоније XII и XIII века, може тешко да буде да разуме ново корпоративно, и енглеске масе моћи ће још дуго да остану у самообмани да демократизам, подражаван од интернационалних бољшевика, и који значи анархију и хаос, може да има ма чега заједничког са истинском демократијом Западне Европе, која је нашла свој организовани облик кроз пробуђени национализам као главну базу и полугу европске политике и европске културе.

Ми се нисмо дали завести да у итало-немачком зближењу видимо само ревизионистичку опасност, несразмерно надувану и увеличану од добро обавештене информативне штампе. Ми не знамо зашто би итало-енглески споразум требао да значи изоловање Немачке, нити то желимо. Ми желимо да се дело споразума, започето од националистичких држава, настави и даље, на базама новог, пробуђеног и освешћеног национализма. Ми се искрено радујемо и сваком раду на споразуму између Бугарске и Југославије за који се, кроз ступце овог листа, могла провући наговест о судбинској вези наша два суседна и братска народа. И нека једном заћуте сви они лажни и мрачни апостоли који су изграђивали себи важност сејањем мржње и неповерења међу народима, под разним маскама интернационалног пацифизма и фразеолошког братства. Народи Европе нису хаотична, аморфна азијатска маса за експериментисање и моделирање, по калупима интернационалног авантуризма. Народи Европе су изграђене, моделиране, самобитне стварности, градитељи унутрашњег реда и склада међу класама и сталежима, и градитељи спољашњег споразума и смирења међу народима.

                Нека би празник Христова рођења и Нова година донели и југословенском народу његове градитеље унутрашњег реда и склада, и спољашњег споразума и смирења са суседима, са пријатељима, са браћом.

---

[1] АСС. Текст није публикован, недовршен је и на рукопису нема датума. Међутим, у Стефановићевом чланку под насловом "Обнова југословенског национализма" (Време, 20. 12. 1934.), препознајемо делове овог рукописа - в. наредни текст.  

[2] В. О национализму.

[3] Серија чланака објављена у дневнику Време, током 1934. године.

       = Преузето из књ. Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ (1899-1943). Приредио / Предраг Пузић. - Артпринт, Нови Сад, 2006., стр. 295 - 304.

НАПИСАНО НА МАРГИНИ* / Бела Тукадруз

Турци су пет стотина година владали над Србима и  нису много  експериментисали. Какав је био резултат 1878. године? Или 1912, 1913. године?

Комунисти су имали мање времена на располагању – за свој експеримент -  око десет пута мање од Турака, и – какав је резултат њиховог експеримента? Успешан. Чак изузетно успешан.

Где је резултат највидљивији, најуспешнији? У опустелим српским селима. Тиме треба започињати сваку нову будућу историју, историју народа и историју књижевности. Не околишити.

Турци су експериментисали вођени снагом коња и снагом оружја, створивши  како би то данас  модерни чланкописци и политичари рекли – колатералну штету, необичан сој, јањичаре - песницу свога експеримента. Комунисти - идеалима.

Јањичари су надживели турску империју. Успешан комунистички експеримент је надживео комунистичку империју.

Удружени, јањичари, бесмртне колатералне штете, и комунистички експерименти,  владају нашим судбинама, животима, прошлошћу, садашњошћу и будућношћу, као монструми (вампири).

_________

    * POST-MORTEM, хроника о експерименту  In vivo (могући  наслов једне књиге, која је у рукопису одавно крштена као змија бела као снег (чуваркућа).

Из Старих бележница / Бела Тукадруз

ШУМСКА МАЈКА

(MUMA PADURI)

Године су најбоље сито, критичар, помишљам  листајући избледеле белешке, записане  у суботу, 11. јануара 1997. године, у близине „Пудине Горунове горе“, тј. у  с. Мишљеновцу. Две године пре бомбардовања Нато алијансе, пет година пре смрти наше мајке Наталије (1932 – 2002).

Прокишњава нам све, цури на теме и потиоку, леден млаз,

Више од хиљаду година, капље у мраку, као у пећини,

Десет хиљаде година капље,

И испод пазуха је влажно,

И испод навиљка и пласта сена,

Одозго капље, кров је дотрајао,

Нову кућу треба да кућимо, је ли?

Нови чардак ни на небу ни на земљи?

Али где? Кад је све Пудина горунова гора,

Усред које пљушти киша са отровом, отров са скакавцима

И  шкорпионима? Пси скавличу и лају на невидљиво,

Горуни се повијају до земље, нешто непојамно

Као огромни морски талас, надолази. Гвоздено стопало

Наше немогуће пропасти? Дух наше Прамајке?

Или је то  незауставиви огањ, сви пластови наших планина

Запаљени  пикавцем  дрогираних летећих јахача апокалипсе?

Можемо ли да се заклонимо иза трња и жбуња и навучемо  змијске кошуљице,

Којих има у изобиљу?....

Пуст је ово крај, опустели су  предели, опустеле су куће, салаши, чак и пећине!

Овде  бораве већ поодавно сове и сенице, кукувије и креје.

Сумрак без престанка. Неке црвено-црне змије, и убаздели лој

Низ који клизимо у поноре од искона....

Натопљен ситном хладном кишом неко пева, у невиделици,

Иза наших леђа. Суво је, међу ногама, и врело, једино,

Од те попевке и подврискивања.

Мрмља и рза шумска тама, котрља се низ стрмен,

Куд племе незадрживо клизи, падајући као шумска речица

У дубину кланца, дубљи мрак, где се кикоће, лепотица развијених груди...

Коначна и немогућа пропаст, врели гејзир. Врели ветар

Фаталне пустиње који дува снагом уништења и надувава као мехови

Папак или шапу пса, вука и нераста,  и најосетљивији уд младог

И утученог мужа. ...

Шумска чаробница сјакти на дрвећу као зраци месечеви, или капи

Кише, скаче са гране на грану као веверица и судара се са пауницама,

Она се ту не гнезди као птице, већ само   качи своје мале омче и замке

Седефне прстенове  за оне утучене и покисле незадовољнике...

(....)

Сарадња комуниста и усташа вешто скривана / Слободан Личанин

(Други пишу; писма*)

Штампано у "Вечерњим новостима", Београд, 28. маја 2015, стр. 18.

Запамтите крај овог писма. Поучно је и подстицајно!

Јелена Шаулић Бојовић

Јелена Шаулић Бојовић

Школовала се за учитељицу, али историјске прилике су је учиниле ратницом. Желела је да учи ђаке, не слутећи да ће уместо креде држати пушку и бацати бомбе. Да је живела другачије и у неком другом добу, можда би јој струка подигла споменик. Овако јој је, на Пљеваљском градском гробљу, споменик подигло Удружење ратника и поштовалаца ратова 1912-1918. Јер, то је својим деловањем заслужила Јелена Шаулић Бојовић - неустрашива хероина Првог светског рата, која је сасвим сигурно задужила отаџбину.

Ћерка свештеника Перка, најмлађа од петоро деце, рођена је 1896. године у селу Јунча До испод Дурмитора. Како је, причало се, отац дошао у сукоб са црногорским двором, породица Шаулић се преселила у Медвеђу, у којој је Јелена одрастала. Описивали су је као крупну девојку црне косе, продорног погледа и бритког језика, изузетне лепоте, па је у народу остала узречица "Лепа као Јелена Шаулић". А како је, иако прилично стидљива, тиха и ненаметљива, интелигенцијом одскакала од средине, за кратко време је успела да заврши учитељску школу. Било је природно да изузетна ученица знање преноси на млађе генерације. И почела је да подучава ђаке, али не задуго. Бугари су 17. фебруара 1917. године убили њену мајку Стану (рођену Кнежевић), а четири дана касније букнуо је Топлички устанак, којим је на кратко створена слободна република. Међу Србима, који су се подигли против бугарског зулума, били су и свештеник Перко са ћерком Јеленом.

Млада учитељица није могла мирно да седи док је трајао Први светски рат, већ се придружила чети Косте Војиновића на Радан планини. Постала је борац Гајтанског одреда, а публициста Ђорђије Остојић, који се много бавио њеним ликом и делом, наводи да је била неустрашива и да је врло брзо овладала оружјем. Нарочито се показала вешта у бацању бомбе, па се глас о њој као претња проширио међу непријатељима, а међу српским устаницима као нада да је отпор могућ. Млада ратница је веровала да ће њен народ истрајати у овој бици, а сама је постала опасност зулумћарима широм Радан планине. Иако је Топлички устанак угушен 25. марта, то није био крај народном, па ни Јеленином војевању, која је била једна од "вила са Гајтана".

Са татом и групом четника је наставила пут Црне Горе, где се придружила комитској чети војводе Бошка Бојовића, која је ратовала против аустроугарског окупатора. Кажу да је тада могла да парира и највећим ратницима. Остојић бележи подвиге младе Дурмиторке, која се нарочито истакла у сукобу комита и жандарма на Врелима, почетком 1918. године. У то време је већ имала довољно искуства и самопоуздања, а у другима је изазивала страхопоштовање, па је добила задатак да лично стреља једног од заробљеника, озлоглашеног Османа Јогуницу из Босне. У том обрачуну је погинуло 97 непријатеља, док је двадесетак заробљено.

Први светски рат је завршен, а Јелена је из њега изашла као славна ратница и заљубљена жена. Између ње и ратног пријатеља војводе Бошка Бојовића, догодила се љубав, коју су крунисали браком и оснивањем породице у Пљевљима. Она је коначно могла да одложи оружје и врати се учитељском позиву. Чинило се да је нови живот пред њом и да је најзад дошло време да оствари своје снове. Јер, мир је склопљен, она сада има породицу и сигурну наду у боље сутра. Међутим, рат је оставио трага на њено здравље, па се брзо по окончању сукоба озбиљно разболела. Сви су мислили да ће се извући, јер је толике битке извојевала, показавши колико је снажна. Међутим, ову је изгубила. Тек је напунила 26 година, када је, 21. марта 1921. године преминула.

Кажу да се годину дана после њене смрти међу припадницима племена Дробњак, којем је припадала, нису чуле гусле ни песма. Сва славља су остављена по страни. Иако је постхумно одликована Карађорђевом звездом са мачевима, која се додељује за изузетну храброст, а 2005. године добила спомен обележје на Пљеваљском градском гробљу где је сахрањена, Остојић сматра да је "српска Јованка Орлеанка" морала да добије много више. Остала је упамћена као хероина устаничке Топлице и непокорног Дурмитора.

ЧИНИЛА САМ СВЕТУ И ПЛЕМЕНИТУ ДУЖНОСТ

У дневнику који је водила, остале су забележене њене речи о ратних походима и ономе што је за отаџбину учинила:

- Сматрала сам да чиним једну свету и племениту дужност. А вазда сам желела да умрем само као достојна Српкиња. Па и под непријатељским бајунетима, тој би се смрти насмејала и без успреге и страха на сусрет изашла.

Неустрашива Јелена у борби са Бугарима и Аустроугарима | Прича о... | Novosti.rs

Највеће помрачење Сунца од 1999.

Европа данас може да ужива у највећем помрачењу Сунца од 1999. године, а грађани Србије ће овај феномен моћи да прате до 11.58 часова. 

Месец је почео да прекрива Сунце у 9.39 часова, а максимално помрачење у Србији биће у 10.48 сати.

Они који се данас налазе на самом северу континента имаће још бољи поглед, а становници Фарских Острва и норвешког архипелага Свалбарда, њих укупно око 52.000 уз бројне туристе видеће и тотално помрачење сунца.

У Србији ће током делимичног помрачења Месец заклонити око половину Сунца.

Помрачење Сунца је последњи пут било видљиво 1999. године, а данас ће у зависности од локације, заклонити између 30 и 98 одсто сунчеве светлости.

Новог потпуног помрачења видљивог у Европи неће бити до 2026.

Ова ретка појава се никако не сме посматрати голим оком, јер то може да оштети вид. Помрачење Сунца би требало да се прати кроз специјалне наочаре за помрачење, кроз заштитно стакло апарата за заваривање (густине преко 14) или кроз добро и обострано на свећу нагарављено стакло.

Како је наведено на сајту Астрономског друшта "Руђер Бошковић", најбезбедније посматрање је телескопом који има специјалне филтере за Сунце или се кроз њега Сунчев лик пројектује на бели заклон.




ВИДЕО: Данас највеће помрачење Сунца од 1999. | Репортаже | Novosti.rs

Лист Мирослављевог Јаванђеља који недостаје ...

ОРИГИНАЛНИ 166. лист Мирослављевог јеванђеља, који је у 19. веку истргнуто и однео са собом руски духовник Порфирије Успенски, први пут је у Србији! Овај драгоцени спис приказан је у Музеју Вука и Доситеја, у склопу изложбе "Путевима Мирослављевог јеванђеља", која је отворена у недељу вече, а за посетиоце од 10. марта до 5. априла. Да страница која је недостајала први пут у историји буде у Београду заслужни су наше и руско министарство културе.- У овом догађају има много симболике. Недостајући лист никада није био ближи свом оригиналу - рекао је министар културе Иван Тасовац, отварајући изложбу. - До сада су их делиле хиљаде километара, а сада их раздваја само неколико стотина метара, колико су удаљени Музеј Вука и Доситеја и Народни музеј, који чува најстарији и најдрагоценији српски ћирилски рукопис.Његов колега из Русије, министар Владимир Медински истакао је да и овај догађај говори о нашем заједничком наслеђу:- То се најбоље види када се овај лист из Мирослављевог јеванђеља упореди са летописима у Русији, који су, додуше, настали у каснијем периоду - нагласио је Медински. Лист који недостаје Мирослављевом јеванђељу тренутно се налази у Националној библиотеци Русије у Санкт Петербургу, а директор ове институције Антон Ликхоманов, који је, такође, дошао у Београд рекао је да је ово почетак сарадње.- Ово је јединствен културни догађај и доживљај - сматра Бојана Борић Брешковић, директорка Народног музеја у Београду. - Први пут имамо прилику да осетимо како овај важан писани споменик културе изгледа у целини. Занимљиво је да су управо захваљујући владици кијевском Порфирију Успенском, који је подлегао искушењу, српска, а и светска наука сазнали за Мирослављево јеванђеље.

У СЛАВУ КНЕЗА МИРОСЛАВА  ИНАЧЕ, изложба "Путевима Мирослављевог јеванђеља", чији је аутор историчар уметности Бранка Иванић, прати судбину овог списа од настанка у Цркви Светог Петра и Павла, тада манастира у Бјелом Пољу. Мирослављево јеванђеље написано је у славу српског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, који је владао до 1198. Захумљем, данашња Херцеговина. Јеванђеље је у Манастир Хиландар пренео Стефан Немања када се замонашио. Тамо је, заједно са осталим књигама, пуних седам векова, све док га није приметио Успенски, стајало непримећено у богатој манастирској библиотеци.

После седам векова мировања иза хиландарских манастирских зидина, ово дело је привукло пажњу српских историчара. Успенски, у то време архиепископ, посетио је 1845/1846. године манастир Хиландар на Светој гори. Опчињен лепотом књиге, он је у самоћи манастирске библиотеке, у зиму 1845. године, кришом исекао 166. лист и пренео га у Русију. Лист је од 1846. до 1883. године чуван у Кијеву, а после тога пренет је у Императорску јавну библиотеку, данас Националну библиотеку Русије у Санкт Петербургу, где се и тренутно налази. Заведен је као "Лист из Мирославова евангелиа Ф.п.И.Но.83" у збирци Порфирија Успенског. На том листу налазе се чтенија за 7. (20) јануар, празник Светог Јована Крститеља, украшена иницијалом са ликом Вавилонске блуднице, метафором за жену цара Ирода, Иродијаду, која је од мужа тражила главу тог светитеља.

До појављивања "петроградског листа", на археолошкој изложби у Кијеву, прошло је 28 година. За то време о "листу српског јеванђеља из 12. века" написано је неколико приказа, у којима су се о вредности и лепоти његових украса изрицале најпохвалније речи.

Први пут је публикован у књизи о јужном и источном словенском орнаменту у албуму В. Стасова. На основу те публикације Мирослављево јеванђеље приметили су познати руски историчари уметности. Тада су се за Мирославово јеванђеље заинтерсовали сви ондашњи водећи лингвисти: руски, немачки, француски, пољски, енглески...

На кијевској изложби, 1874. године, овај лист фотографише Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду, који читавом рукопису даје име Мирослављево јеванђеље, мада је заправо реч о јеванђелистару.

Тада је у Београду ово откриће примљено као сензација првог реда. Мирослављево јеванђеље је на Унесковој листи Памћење света. Народни музеј, иначе, само повремено и то на неколико сати пружа прилику посетиоцима да га виде, због специјалних услова чувања и приказивања тог важног артефакта, насталог по наруџбини хумског кнеза Мирослава. Оно је богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године. Садржи 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених четкицом црвеном, зеленом, жутом и белом бојом и украшених златом. Све заставице, осим прве на којој су приказани јеванђелисти Јован, Марко и Лука под аркадама, једноставног су изгледа и цртане су пером.

ДОНЕО ГА АЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ

ПРИЛИКОМ посете Хиландару у марту 1896, краљ Александар Обреновић је добио на поклон Мирослављево јеванђеље, а уз њега и оснивачку повељу Хиландара. Рукопис је тада донет у Београд. Следеће године, у Бечу је израђено фототипско издање Јеванђеља. За време Првог светског рата Мирослављево јеванђеље је, након преласка преко Албаније, 1916. доспело на Крф, где је чувано у Главној државној благајни до 1918. Потом је смештено у трезор Главне државне банке у Београду, одакле је 14. јуна 1935. пренето у Музеј кнеза Павла (данас део Народног музеја у Београду). За време Другог светског рата Мирослављево јеванђеље је од 1941. до 1943. чувано у манастиру Рача, а затим у Народној банци у Београду. Народном музеју у Београду предато је на чување 19. јуна 1945. године. Сви ови догађаји, на изложби, документовани су фотографијама.

Лист Јаванђеља који недостаје стигао у Србију! | Култура | Novosti.rs

Дејм Луиз Маргарет Лејла Вемис Пеџет - енглеска племкиња и српска мајка и сестра

АKO ме сви забораве, то ми је свеједно, само да ме моји Срби не забораве! Ово је била једна од последњих жеља, изговорена неколико дана пред смрт, чувене британске добротворке леди Пеџет (1881-1958), која се још у балканским ратовима заљубила у Србе.

- Србима је леди Пеџет остала верна до краја живота, више од педесет година - објашњава за "Новости" Наташа Марковић, која је књигом, изложбом и ТВ филмом "Леди Пеџет и њени Срби", представљеним јуче у Атријуму Библиотеке града, на известан начин испунила аманет. - По рођењу припадала је највишем енглеском племству. У знак сећања, једна улица у Београду носи њено име. Кажу, имала је три љубави: волела је птице, цвеће и Србе...

О племенитој мисији "наше Енглескиње" на промоцији су говорили професорка Мира Радојевић, британски амбасадор у Београду Денис Киф и историчар Дејан Ристић.

Дејм Луиз Маргарет Лејла Вемис Пеџет, рођена је у аристократској породици 1881. у Лондону. Са супругом, британским дипломатом Ралфом Пеџетом (1864-1940) у Београду је први пут дошла 1910. Остало је забележено да је током балканских ратова међу првим добровољним болничаркама превијала рањенике, хранила их, рибала подове, износила крваве завоје... а потом се вратила у Лондон, јер је њеном супругу престала служба.

После битака на Церу и Колубари, у Првом светском рату, са британском санитетском мисијом стигла је у Скопље, где се, у војној болници, борећи се пожртвовано против тифуса и сама разболела. Неки листови су тада објавили чак и да је подлегла, као једна од последњих жртава епидемије, а када је прездравила и отпутовала на опоравак у Швајцарску, српском народу захвалила се писмом које је "Политика" у пролеће 1915. објавила на својој првој страници:

ЈОВАНОВИЋ, ЦРЊАНСКИ, ВЕЛИМИРОВИЋМЕЂУ познатим Србима којима је леди Пеџет помагала били су и Слободан Јовановић, Милош Црњански, отац Иринеј, владика Николај Велимировић.
 - Црњанском је помогла да добије енглеско држављанство - каже Наташа Марковић. - Са супругом Видом, он пет година станује на њеном имању, где пише други том "Сеоба". Леди Пеџет послужиће му као инспирација, за једну од главних јунакиња "Романа о Лондону", грофицу Панову.

"За све ово указано ми истинско пријатељство од стране српског народа, мој је дуг спрам њих необично велики и ја ћу остати његов вечити дужник... Да ми тај дуг буде мањи, могу да кажем само толико, да ово мало што сам чинила нисам радила само зато што ми је то налагала дужност, већ што сам одувек за Србију и српски народ имала топле симпатије и што је између мене и њега постојала нека нарочита веза, која је чинила да и кад сам од њих далеко с љубављу мислим на њих, веза која је чинила да сам у Србију долазила увек с оном истом радошћу с којом и у своју отаџбину."

Писмом јој је одговорио регент Александар Карађорђевић, захваљујући јој што је о нашим рањеницима бринула као рођена мати или сестра, а за хуманитарни рад је одликовао Орденом Светог Саве. Када је краљ убијен 1934, дошла је у Београд на сахрану.

После Другог светског рата помагала је Србима у емиграцији, за које отвара свој дом, чувени дворац Варен хаус, са 40 соба у Кингстону. Школовала је многу децу из Србије, давала новчану помоћ за уређење Српске цркве и Српског клуба у Лондону. Дипломата и историчар Коста Ст. Павловић пише да је "на Србе потрошила сву своју готовину и продала кућу у којој је одрасла". Умрла је 24. септембра 1958.

Управо у Варен хаусу, који је сада претворен у хотел, Наташа Марковић представиће 15. марта свој пројекат.

Енглеска племкиња српска мајка и сестра | Култура | Novosti.rs

Ручник

Заветно платно

 Ручник је кућна ствар која носи у народу неколико имена познатих у свим
српским говорима. Негде је „јутреник“, затим „убрус“, туђим именом
„пешкир“, а у неким говорима „личњак“. У старијим временима називан је
“јутарња плаштеница”, а под сличним именом, “утреноје палатјенце” знају
га Великоруси, Малоруси и Белоруси. У употреби је код свих народа крвног
и језичког сродства са Србима, са истом наменом.

Заветно платно

Србски календар изазива чуђење----

Србски календар изазива чуђење, као и предање о настанку Срба које каже да их Бог није створио, већ да су његови потомци с јединственом културом високо развијене цивилизације. Ова легенда се уклапа у причу, о културном препотопском народу и „мајка језику“, јединствене холоценске кулуре у прошлости Земље. Данас, у свету постоји око 40 употребних календара, а кроз историју је успостављено скоро 2000, с преко 200 различитих ера, али међу њима се не помиње најстарији употребни холоценски календар, једини заснован на природној цикличности времена.[1] То је србски сунчани календар, с ером настанка пре 7522. године, који представља најстарији споменик културе холоцена, утемељен на природи сунчевог система познатој савременој науци.
Већина успостављених календара су вештачки производ математике и идеологије, али без обзира на астрономски рачун који захтева велику прецизност у свакодневном животу, за календар је важнија практичност од тачности. Календар пре свега подразумева познавање неба и природе на земљи, затим писмо уз познавање бројева, хронометрију, деобу временских јединица, хронологију, начин и редоследа датирања, почетак календарске године у рачунању времена и временски почетак календарске ере (М. Стеванчевић). Основа сваког календара је ритам, а његова суштина усклађење временских јединица. Како календар није само астрономско већ и метеоролошко питање, основна природна јединица мере времена у србском календару је седмодневна недеља, јер, синоптички циклус на сунцу траје седам дана и понавља се три пута.
Почетак србске календарске ере од 5508. године с.е. савремен је настанку писмености, а поклапа се с проценом датирања писма око 5500. с.е., коју је М. Гимбутас дала Грнчарија Винче садржи више од сто модификованих знакова, у линеарним концептуалним симболима или гроздовима (кластерима), од којих 30-ак гради језгро. М. Гимбутас назива ово писмо „староевропско“ по истоименој цивилизацији која је настала у Подунављу, а посматра га у обредном значењу и процесуално у односу на палеолит. Староевропско писмо било је развијено 2000. година пре сумерског, које такође познаје календар, али писменост Винче нема двојезичност као Међуречје (Месопотамија). Сматра се да је мотив настанка писма „комуникација с божанским“, а то је првенствено земљорадња која зависи директно од неба, с потребом прецизног познавања звездочитања (астрономије) у борби за опстанак.
Стари србски записи по хронологији србског календара, сведоче о јединственом почетку секуларне и црквене ере бројања времена која започиње 5508. године с.е. У Законоправилу је 1219. године одређено писање бројева и година, преузетих из старих србских књига, као што је ћирилично Четворојеванђеље из VI века, које се налази у колекцији Честер Бити, у Даблину. Стари записи сведоче о јединственој календарској ери настанка, па је тако гробни камен попа Дабижива (Столац) из 6139. или по новој ери 631., а надгробник светог Климента у Охриду исписан 6424. односно 916. Да српски календар представља јединство државног с црквеним, доказује Душанов законик издат на Вазнесење 6857. године, другог индикта, дана 21. маја. На косовском мраморном стубу стајао је натпис Стевана Високог, да се Косовска битка одиграла лета 6897. године, индикта 12-ог месеца јуна, 15-ог дана у уторак. Камена плоча у Цариграду чува запис: Ова кула се обнови и ово градско платно од Ђурђа Деспота Србије 6956. године.
Свети Сава је у 13. веку Протоколом озваничио писање бројева и година, који су постојали миленијумима пре њега, с новином двојног писања, старе по српској ери настанка и нове од Христова рођења, као и називе месеци из Римског календара. У Протоколу Законоправила службени језик је српски, а бројеви се пишу с две тачке изнад слова ( или 7522.). До краја XVII века постоји двојно писање хронологије временске ере, по старом србском календару и од Христовог рођења. Половином XVIII века се напушта стара србска ера, а у XIX веку уводе се арапски бројеви, уместо бројних вредности азбучних слова курилице. На тај начин, хронографија календара је коначно добила свој данашњи облик, који је био у званичној употреби до 1919. године.
Осим календарске ере од последњег мега-потопа и почетка године у априлу, код Срба још од неолита постоји галактички лук (), јединствен симбол за време који пресликава кретање Сунца око осе Млечног пута која пролази кроз Сиријус и Северњачу, присутан како у систему винчанске писмености тако у Протоколу Законоправила св. Саве. Да би се разликовали бројеви од година, испред слова се налази симбол за време. То је галактички лук, симбол привидног годишњег пута сунца, пресечен с две паралелене праве, у којима тачке пресека представљају доток природне енергије из космоса, а поклапају се с Ђурђевданом (почетак лета) и Митровданом (почетак зиме). Овај јединствени симбол србског календара, научно утемељен, линија је водиља која постоји у култури Винче и Лепенског Вира, каже румунски лингвиста Сорин Палига (Simbols dating from the oldest period of Vinca culture).[2] Јевреји су су овај симбол преузели у упрошћеној стилизацији косе праве усмерене нагоре (/).
Међународном конвенцијом из 1925. године одређено је да дан почне у поноћ, а Толомеј је за почетак дана одредио време без сенке, зенит, који Ориген назива „лице божије“. У црквеном рачунању дана, Богослужење и Благадан почињу у 18 часова, а пост у поноћ, што значи да дан почиње увече. Овај вечерњи почетак се тумачи јеврејским обичајем рачунања дана од вечери, а притом се „превиђа“ да је србска православна црква примогена. Црква не може постојати без народа, али нико не помиње да се у србском народу и данас време почетка дана рачуна од смираја до смираја сунца, о чему сведочи народна песма у којој је „вече“ старије од „јутра“. Народ никада за сунце не каже да је „зашло“ из магијских разлога: „Зашло па не изашло“, а разлог почетка дана у народу је вечерња појава младине. Осим земаљског дана (ротација) постоји месечев (28 конака), сунчев (револуција) и Сварогов или галактички 25920.година.
Седмодневна недеља је уз космичко правило броја три,[3] једна од природних јединица времена, а једина седмица за коју не важи духовно правило броја три је недеља Преображења. Седмица постоји у старосрпским и сумеро-асирским записима, док је у римским то било девет, а код Мисираца (Египћана) и Јелина десет дана. Тек је цар Константин алиас Стојан, званично увео седмодневни циклус у римски календар едиктом Константиновим званим Милански, преузевши га из србског календара, уз народне обичаје и празновање Сунчевог дана, који је постао званичан празник Ромеје, нама данас познат као Благдан или Шабат на Истоку.[4]
Година је мера циклуса у србском народном предању, о чему сведочи космогонијска загонетка: Триста орлова једно јаје снеше? Година, где је број „триста“ песнички израз за број дана у години, а јаје њен ускршњи симбол везан за Огањ раводневице и обнову природе у пролеће. У србском народном предању, свет је холограмска представа светлости у облику дрвета (живота), а њен годишњег циклус је посвећен богу Неба, представљен као: Велики дуб, на коме има 12 грана, на свакој грани четири гнезда, а на сваком гнезду седам тића? Година, месеци и недеље. Година у Риг Веди исто траје 365 дана, а бог Неба котрља 730 жбица или паока, односно његових синова преко неба.
Бројање времена се од искона код Срба заснива на току Стварања, које чини непрекидна смена дана и ноћи: „Леже Мракоња, цео свет га диза не може га дићи, док не дође његов брат Белоња? Дан и ноћ“, односно ротација, чија косина осе обртања утиче на смену годишњих доба. Брзина земљине револуције стоји у обрнутој сразмери с хемијским реакцијама, па Земља најспорије путује у јесен, а најбрже у пролеће, где на узлазној путањи недри мистеријски ток Остварења или чудесну обнову природе у пролеће: Три хране и напијају девет, а девет не могу три; сви су једнаки, сви вршњаци и парњаци: три шарена (пролећна), три злаћана (летња), три богата (јесења) и три зубата (зимска)? Три пролећна месеца, с којима започиње Младо лето или народна Нова година.
Осим записа о времену, у народном предању постоје тачни описи метеоролошких појава, као што су „Пасја врућина“ за св. Гаврила Горешњака (26.7) када су Сунце и Сиријус у истој равни, или Преображење (19.8), када се мења хемијски састав кишнице што је доказала Београдска метеоролошка школа. Један од ових описа је и изрека: „Свети Илија вози ватрена кола по небу“. Овај опис сагласан је тумачењу хелиоцентричне метеорологије, која грмљавину дефинише као атомски процес, у коме електро-магнетне честице које су последица фузије на Сунцу, услед велике брзине одскачу од горњих слојева облака изазивајући звучни ефекат.
Преци Срба су знали да се сунце рађа и умире, односно за неизменичне периоде мировања и активности Сунца, али искуство сведочи, да се коришћењем материјалних астрономских мерила не може направити потпуно тачан календар, пошто се његови важећи материјални принципи не поклапају с природним. Релативност времена је само фикција добијена уз помоћ математике, јер нема тог математичког прорачуна који омогућава стварање тачног календара (Стеванчевић). Исто каже бугарски астроном и јеромонах Касијан: „Савремена наука признаје, да састављање тачног календара у односу на очитавање фиктивних промена није могућe“. Има ли онда годишњи циклус нулту тачку и где је њен почетак?
На Сунцу постоје две природне промене магнетних поља, регионална у периоду минималне активности Сунца, као и главна, у периоду максималне активности Сунца. Обе природне промене догађају се у априлу, када је државни и црквени почетак србске календарске године, а стоји у вези с поделом године на два годишња доба. „Лето и зима, годину изњиха“, каже народ за календарску годину која има 13,5 ротација сунца. Почетак лета, као и почетак зиме немају фиксне датуме, али србски календар прати пресеке природних енергија које стижу с нашег сунца и дубине космоса, што доказује његову научну утемељеност. Зато су године у српском календару линеаран низ бројева који се не рачуна већ сабира. Линеарност у сабирању година, чини србски календар јединственим и изузетно поузданим, јер цикличност времена нема реципроцитет у небеској механици.
У србском народном предању, Младо лето или народна Нова година је 1. марта и зове се Летник (Пролетник) или Вратиловдан, јер вештице „тада о вратилу јашу“. Такође је слављена у староруском календару, а почетак Младога лета или народне Нове године се поклапа са астрономском, јер је лето је у народу друго име за годину. Доказ његове тачности је преступни дан, који у србском календару пада крајем фебруара, јер, ако би календар представили у облику спирале, онда је то могуће само када је преступни дан на крају године. Почетак Младога лета је сматран најважнијом тачком у времену, јер је то рок за борбу добра и зла, када невидовна сила хоће у вези с Марачем да нанесе зла људима: “Марач узима харач” или “На вратилу о Марачу јашемо”!
Први дан Младог лета рачуна се 9 март, дан Змија и први дан пролећа који се зове Обретеније[5], а осталих осам дана зову се „зајмљеници“ и не броје се, аналогно „безвременом“ дану (26.7) мајанског или догонског календара. „Зајмљеници“ стоје у вези „Баба Марте“: Мартани кокот не пева узалуд, већ слути Младо лето![6] По старом српском календару, пролећна равнодневица пада управо осмог марта, а код Латина, мартовске календе су такође означавале почетак пролећа. Да је староиталска или са(р)бинска година, такође имала 12 месеци, сведоче Арвалска браћа која су имала 12 свештеника, док се Нова година славила у марту (Нума).
Упоришне тачке Годишњих обичаја у Срба су две равнодневице и две повратнице Сунца, које сасвим јасно показују да познавање звезда и цикличност времена првенствено стоје у вези земљорадње и опстанка људи. О јужном оврагу (сунцоврату) Земља је најближа Сунцу, али је под највећим углом, па је зато тада најхладније.[7] Зимско „рођење“ Сунца стоји у вези аријске или архаично-србске речи кāлинда, придевак Сунца или миљеница Вишњег бога која годишње препорађа Сунце. Семантика речи „календар“, стоји у директној вези обичаја „коледа“ који је општесрпски, у тесној вези с Божићем:
„… Затрудни се света земља, Колендо, Колендо,
Те ми роди млад Божола, Колендо,Колендо…
На лицу му сунце жарко, Колендо, Колендо“.
Од речи Коле(н)да потиче србски „коледарник“, предсказање временских прилика на основу дана у који пада Божић, затим, арапска реч „календер“, „чисто злато“ или суфи посвећеник, као и латинскa „kalendae“ (начин писања показује да је преузета), књига пореза о коленданском дану која је временом добила значење Годишњака, са поделом на месеце, недеље и дане.
Почетак србске календарске ере од 5508., поклапа се с последњем или библијском мегапотопом, за који Ј. Вилсон истиче да се догодио на простору између Хелма (Балкана) и Индије, о чему је оставио запис Диодор Сикулски.[8] У Светом писму стоји, да је библијски потоп почео тачно 17 дана другог месеца календарске године (Постање, 7,11), што значи да је календар постојао пре потопа. Он је трајао 40 дана, а вода се повукла тек за непуну годину. Очигледно, да је писмо без кога нема календара старије од „неолитске револуције“, о чему сведоче бројне мегалитске водоравне опсерваторије, предања о писмености Хелма, Азије и Африке, али и чињеница да је човек генетски писмен као што тврде Р. Пешић, Г. Дљасин, и Ђ. Коруга, а Н. Чомски за језик.
На основу библијског записа и природног уплива који прати почетак године у србском календару, можемо да закључимо, да се библијски потоп по србском календару догодио априла или маја 5508. године с.е. Можда се овај податак некоме учини сувише прецизан, али, последњих година се у свету инсистира на стварању јединственог холоценског календара. Тај календар постоји одувек, али му је „мана“ што је србски, па су му већ промењени ера настанка и почетак календарске године. Сада, треба опет само померити календарску еру на почетак холоцена, па ће свет опет имати униформисан календар који ће се звати холоценски.
Континуитет цивилилизације Винче и Лепенског Вира идентичан је тројанској култури, која је у модеран свет пренешена као јелинска, односно с Истока. Тројански алијас србски календар, постоји пре дорских сеоба и Илијонске војне (Тројански рат) када се време рачунало на „октеније“, ариј. шан (кан), осам > јел. okteateris, Страбон. То је заправо интеркалација календара античких Срба, заснована на осмогодишњем рачунању соларне и лунарне године, чија се разлика (90 дана) користила за корекцију. Више од хиљаду година касније, у доба Августа, време се код медских Илира још увек рачунало на октеније. Отуда, М. Будимир поставља логично питање: Одакле медским Илирима хронолошки систем на „октеније“, када га класични народи нису употребљавали већ су време рачунали по Олимпијадама“? Астроном Метон је 433. с.е. направио корекцију календара, циклусом од 19 година, познатијим као „круг Месеца“, после кога се месечеве мене понављају у исти дан, а Калип и Ипарх из Никеје су га допунили сто година касније.
Како је србски или медски неолитски календар, у последња два миленијума изгубио сопствено, а добио три имена и постао „јулијански“, „грегоријански“ и „византински“ по ери настанка? (А)лесандар Македонски је пре похода на Исток, реформисао календар за који је Калистен израчунао помрачења. После Лесандрове смрти, његов генерал Толомеј Лаго био је оснивач династије Лагића, која је пренела реформисани македонски календар из Македоније у Мисир (Египат). Равенски назива македонску династију Лагића у Мисиру сарбатском (србском), а читав период Лагића у Мисиру (Египту) Г. Дројзен је потпуно неосновано назвао „јелинизам“, како би га приписао Јелинима.[9] Овај културни период односи се поред Лагића, још на сарбатске династије Антигона Македоније и Јеладе, као и Селеукића у Сирији који су покушали да наметну јелински језик.[10] Последњи изданак лозе Лагића (Толомеја) у Мисиру (Египту) била је Клеопатра, за коју Плутарх у Антонију каже, да је са лакоћом говорила стране језике: „Краљеви пре ње нису имали стрпљења да науче мисирски, а неки ни македонски нису говорили како треба“.
Професор Ото Нојгебауер, историчар астрономије, назива календар Лагића “најинтилигентнијим календаром који је постојао у људској историји“, с годином од 12 месеци по 30 дана подељених на седмице, која је имали пет додатних дана уз корекциију сваке четврте преступне године (1460.), коју су Лагићи озваничена Канопскким едиктом 238. с.е., није нарушавала ритам календара. Управо, овај македонски или српски календар Лагића, познат као „мисирски“, добио је Јулије Цезар од Созигена свештеника и астролога Клеопатре, последњег изданка лозе Лагића у Мисиру. Тако је сарбатски сунчани календар македонске лозе Лагића добио придевак „јулијански“, по имену дарданске лозе Јулија којом се Цезар толико поносио.
Да би ускладио римску календарску годину са србском, Цезар је продужио на 15 месеци, али је променио почетак календарске године 46. године с.е. на српски празник Мали Божић. Он је преместио Нову годину с пролећне равнодневице на први јануар, јер су Римљани после Нуме почињали годину о првој младини после краткодневице, када је била и смена конзула. Тако је настала грађанска Нова година, која пада на србски празник Мали Божић, па је римска црква ову промену прихватила тек после три века на Сабору у Никеји 325. Срби никада нису званично прихватили грађанску (Цезареву) Нову годину, а датум[11] који се слави као србска Нова година (Василица, 13.1.) је нетачан и погрешан, те песник Луче пева:
“Па се чудим на Нову годину
што је данас ошћела људима.
Рашта није с почетком прољећа
кад се сунце с југа поврати
и кад почну дневи напредоват,
кад се земља обуче зеленилом
и ствар свака кад на њој добије,
нови живот и вид сасвим нови”.
До сада, ниједан васељенски Сабор није прихватио одлуку о коришћењу овог календара, а назив „србска Нова година“ први пут се јавио 1792., док су прву новогодишњу честитку грађанске (Цезареве) Нове године, објавиле Новине сербске 1814. године. Ј. Стерија Поповић је тадашњу нову моду Запада која је дошла из Русије, прокоментарисао речима: „Честитање Нове године је уведено због тога што човек радо даје оно што нема“.
У петом веку, Дионисија Егзикус познатији као Дионисије Мали, на захтев папе Јована предложио је да се уведе нова хришћанска календарска ера с Христовим рођењем (претходи му Викторије Аквитански). Дионисије је пореклом био Србин (Сарбат или Скит), савременик енциклопедисте Касидора са којим је сарађивао. Он је предложио Христову еру с почетком који се поклапа с Великим индиктом. Од доласка у Рим живео је као монах, а на предлог папе увео је 525. Ускршње таблице Кирила из Лесандрије. То су „кругови“ Сунца (28.) и Месеца (19.) за израчунавање датума Ускрса покретног празника, чији је умножак (због перидичности) познат као Велики индикт(ион) у циклусу од 532. године.[12] Следећих 95 година први пут су се бројале године од Христовог рођења, али су таблице биле погрешно израчунате, четири до седам година. Систематско прерачунавање историјских догађаја, под „научним“ воћством Севера Архонтија извршено је у тек у десетом веку. На тај начин преправљена је и унакажена стара српска писана историја (Николић).
Израчунавање пасхалија стоји у вези смрти Христоса, који је по јеванђељима умро 14 или 15 нисана (марта), али, како се његова смрт не везује за јеврејску пасху, потребно је прерачунавање с 14 нисана (Пасха) што је практично неизводљиво, јер Ускрс је покретан празник. На Никејском сабору је донешена канонска одлука да Ускрс пада у прву недељу пуног месеца после пролећне равнодневице, али се не може славити пре нити у исти дан с јеврејском Пасхом, која је о пуном месецу. Ускрс и Пасха су по свом пореклу мистеријски празници обнове природе о пролећној равнодневици, иако Јевреји овај празник иконографски представљају као успомену на њихов излазак из Мисира. Семантика назива оба празника показује, да они стоје у вези равнодневице с којом започиње Младо лето. Ускрс је истородан аријском харас, крес, огањ, ватра, а Пасха дође од аријског пашу, бик, што се односи на сазвежђе Бика. Оба појма, стоје у вези с мистеријским Огњем на небу пролећне равнодневице и сазвежђем Бика (почетак лета), који је отац Змије (почетак зиме).
Кругови Месеца (19.) и Сунца (28.) су симболи за цикличност времена и користе се у пасхалијама за израчунавање датума Ускрса, при коме треба ускладити ритам Месеца и седмодневне недеље, а с друге стране кругове сунца с преступном годином. По црквеном канону, Ускрс не може да буде пре 21 марта нити после 27 априла. Множењем кругова Сунца и Месеца, добијен је Велики индикт(ион) или „Обход“ од 532.године, за корекције које не ремете сунчани календар. Оне се и данас користе за рачунање православних пасхалија,[13] а први идиктион је био 1. марта 5508. „Византијски стил“ (календарске године) узима за почетак 1 септембар, по коме је такозвана црквена Нова година. Ова рачуница је измишљена, баш као и Византија и њена календарска ера, не само због бесмислености почетка мартовског индикта у септембру (осим на јужној полулопти земље), већ и због позивања на Никејски сабор, за који не постоји никакав саборски протокол.
Крајем петог века пропало је Западно царство, али је Источно наставило да постоји следећих хиљаду година. Подела на Источно и Западно царство дугује свој настанак српском устанку из 5514. или шесте године по Христу, за који В. Патеркул у Историји Рима каже да дигнут против римске власти у заједничком устанку Илира, Панона и Далмата. Три године касније, српски устаници су са римским царем Тиберијем потписали мир и уговором добили право грађанства у Римској држави, а за узврат су преузели војну обавезу, каже Ј. Деретић, позивајући се на Еусебија и његову Хронику. По Тиберијевом уговору римска царевина је постала заједничка српско-римска држава, о чему сведоче и 17 српских царева до пропасти Западног дела царства. У суштини, правно гледајући, ова држава треба да се зове Србско-римско царство, у коме је службени језик био латински, а сви њени становници звали су се Ромеји без обзира на етничку припадност, по територијалном принципу римске државе.
Општесрбски устанак Панона, Илира и Далмата, претходи апостолском времену илирске или српске Патријаршије, основане за време првих апостола, Петра, Павла и Јакова сина Заведејева, с првим митроносцима и млађим апостолима Епенетом, Андроником и Иринејом. Србска црква је примогена, на шта се позивао и Св. Сава, а њена апостолска патријаршија угасила се 441. године, разарањем Сирбијума (Сремска Митровица) у време Атиле. Пренешена је у Солун, где је била до 535. године, када је Јустинијан алијас Управда Истоковић[14] установио столицу у његовом родном месту. Стотинак година касније, први србски архиепископ изабран је 630. на црквеном сабору у Сплиту, каже Деретић у Античкој Србији.
Источно србско-римско царство је наставило да постоји после пропасти Западног, у петом веку, а опстало је још хиљаду година. Све до деветог века није било владара Јелина на престолу Источног ромејског царства, каже Ј. Деретић. У десетом веку, администартивном реформом уз државне списе, ,„јулијански календар“ је са промењеном календарском ером и почетком календарске године, преведен 988. за време Василија II Македонца, с латинског који је био званични државни језик Ромеје на јелински. Тако су Срби између осталог, чак и сопствене законе касније „добили“ преводом с јелинског! Тада су у стари србски календар уведени и називи месеци из римског календара, а србска црква се у то време удаљила од западне. Да не буде забуне, једина разлика између Срба у Источној Ромеји и оних етничких у Србији била је та, што су прве звали Ромеји или Власи због хришћанске вере, како Пољаци и данас зову Италијане.
Шест векова касније, Ј. Волф је Источну Ромеју назвао измишљеним именом „Византија“ (од јелинске администартивне реформе 988. до 1453.), омогућивши увођење такозваног „византинског“ календара по ери настанка. Тако је настало и друго прикривено име за србски календар, „византински“ поред већ постојећег „јулијанског“. Кривотворци су записали бајку, како је “византинска ера” рано прихваћена код Срба иако појам Византија постоји тек од XVI века. Промена назива се формално позивала на Септуагинту (5500., Секст), али је 5508. година тобоже била најпогоднија за усаглашавање кругова сунца и месеца код прављења Ускршњих таблица. Да је „византијска ера“ измишљена, чврст доказ је то што пре 988. не постоји ниједан писани документ (Стеванчевић), а с друге стране, римски календарски почетак не може да буде старији од првих писаних трагова с почетка III века с.е. или митског оснивања Рима 753 .г. с.е. У сва три случаја, ромејској или „византинској“ календарској ери недостаје само око 4-5000 хиљада година? [15]
Поред „јулијанског“ календара, у XVI веку је уведен и „грегоријански“ који је уствари обичан папски указ интеркалације, формално у циљу побољшања као и рад М. Миланковића, а суштински из идеолошких разлога, у које је спадао обрачун не само с православном црквом већ и с науком. Ведска традиција, има за основ одређивања датума празника звездану (сидералну) годину, која је ближа од тропске народном предању код Срба, библијском рачунању времена, као и црквеном у хришћанству. Такозвана „јулијанска“ година је ближа звезданој, јер она за разлику од тропске „збија“ прецесију земљине осе (А. Асов), односно прати положај небеских тела. Отуда је звездана година више климатолошка и хелиоцентрична, а тропска технократска и геоцентрична. Поставља се питање, како онда помирити црквени канон с небеском механиком?
Тропска година између пролећних равнодневица и звездана или сидерална се не поклапају, тако, да оне у дужем временском периоду стварају разлику у рачунању времена.[16] Зато је папа Грегорије је у XVI веку донео указ, којим је та разлика календарски усклађена, тако што је петак 5.10 једноставно проглашен 15. 10. 1582, а ова корекција с указом постала је „Грегоријански календар“ (?). Поводом овог чина издата је папска була: Наше залагање било је не само да вратимо равнодневицу на место њој назначено од давнина, а од чега се она од времена Никејског сабора до данас удаљила 10 дана“…која сведочи да је реформа спроведена не због „практичности“, већ тежње Западне цркве да се равнодневица учврсти на 21. март, као што је била на Никејском сабору.
Папској були се успротивио цео бечки Универзитет, а астроном Ванадије из Вероне је папску интеркалацију назвао „бесмисленом“. Ј. Скалигер је сматрао да само јулијански календар може да обезбеди хронолошки систем за непрекидно рачунање дана у светској хронологији. Да би добио периодичност Великог индикта (532.), он је увео „Јулијанско коло“ (532 х 15 = 7980.) или „Круг стварања света“ по древном прототипу, ослањајући се на лесандријске (и сиријске) хронологе које су следили ромејски, али је Гргур XIII корекцију Скалигера прогласио „непогодном“. Ни Скалигер није прихватио папску корекцију, а Н. Коперник је одбио учешће у раду комисије коју је формирао Латерански сабор, због чега је католичка црква 1616. прогласила учење Коперника лажним, а Галилеја натерала да се одрекне Копрениковог учења.
Прихватање папске интеркалација ширено је притисцима, преваром и силом, па је она је била повод Тридесетогодишњег рата и великим жртвама. Петар Велики је 1699. издао указ о новом календару и празновању Нове године, али Руска црква је одбила да прихвати корекцију, Са становишта црквеног канона, папски указ интеркалације нарушава ритам „јулијанског“ календара, смањујући број дана преступне године и доводећи у питање време прославе Ускрса. Тиме, папска корекција подлеже одлуци Антиохијског сабора, да се изопшти онај ко се дрзне да ремети црквени канон. Став водећих научника с краја 16. и почетка 17. века, потврдио је крајем 19. века и В. В. Болотов, члан Комисије за реформу календара у Русији: “…остајем одлучан поштовалац јулијанског календара. Његова изузетна једноставност даје му научну предност у односу на све друге календарске преправке“ (А.Н. Зелински).
„Јулијанска“ година је дужа од сунчане, с просечном грешком од 0,007801 дана. Сваких 128,18869 година грешка достиже један дан. Зато је Медлер 1864. предложио да се сваких 128 година изврши корекција за један дан, с просечном грешком од 0,0000115 дана, која кроз 86956,522 година касни један дан. На другом месту по тачности је Трпковић-Миланковић корекција, па тек на крају грегоријанска на сваких 3322, 2591 година, која има изостанак 3 дана на 400 година (односно 6 на 800). Много тачнија од грегоријанске је поставка Максима Трпковића гимназијског професора, која има изостанак 7 дана на 900 година (675 простих и 225 преступних). Овај рачун даје просечну грешку 0,000023, која кроз 43478,26 година даје изостанак од једног дана. С овом поставком Трпковића, отишао је М. Миланковић на Комисију православних цркава која је у току сесије прерасла у „Свеправославни конгрес“.
На „Свеправославни конгресу“, где није учествовало пола православних цркви, изнет је практичан захтев да Трпковићева корекција буде што дуже временски сагласна с грегоријанском интеркалацијом. Како би се Трпковићева и грегоријанска корекција „јулијанског“ календара разишле већ 2000. године, Миланковић је предложио, да од секуларних година буду преступне оне чији остатак при деоби с 9 даје за резултат број „два“ (2) или „шест“ (6). Тако је Трпковићев рачун с Миланковићевом поправком, од интеркалације постао чувени „Миланковићев календар“, који Српска црква ипак није прихватила, иако је Миланковић био њен легитимни представник на „Конгресу“. Миланковићева поправка Трпковићеве корекције, усталила се под именом „Миланковићев календар“ иако је то само интеркалација, али треба истаћи да је веома некоректно приписивати туђе заслуге. Ова „новојулијанска“ корекција календара, треба да се зове „ни по бабу ни по стричевима“ именом „Трпковић-Миланковић интеркалација“.
Све корекције осим Скалигерове, Великог индикта и Сотисовог ефекта, ремете ритам старог србског (тројанског) календара, а манипулација с променом његовог имена, доспела је данас до три прикривена назива: “јулијански“, “грегоријански“ и „византински“ по ери настанка, што је „бацање прашине у очи“. Где је ту србски календар Толомеја или Лагића, од кога су направљена поменута три, а који је променом назива при корекцијама склоњен од очију јавности и пао у заборав? „Гурнут је под тепих“, вели алегоријски М. Стеванчевић. Ипак, трагови увек остају. Протокол србског календара једини има ритам: година, месец, дан, који прати савремена компјутерска обрада, док сви остали пишу обрнуто: дан, месец година.
Данас корекција старог србског алијас „јулијанског“ календара стоји „заглављена“ између агресивне рационалности римокатолика с јасним политичким циљем наметања решења и одлучне принципијелности једног дела Источне цркве у одбрани духовности. Грегоријанска интеркалација српског алијас „јулијанског“ календара, прихваћена је у свакодневном животу, али је неке помесне православне цркве нису прихватиле што је њихово канонско право. Што се тиче православних проблем календара не постоји, каже протојереј Радомир В. Поповић: Апели православних …нису канонске природе. Календар одавно постоји и његово питање је решено у духу хришћанског предања цркве. Све новине само уносе смутњу и разједињују духовно и литургијски тело цркве”. У преамбули Душановог Законика стоји: „Овај Законик је постављен од православног Сабора, на челу с патријархом…и духовницима“. Јединство србског државног и црквеног календара, саставни је део црквених правила, по Протоколу у Законоправилу Св. Саве, зборнику грађанских и црквених правила, који за кодекс има србски језик као службени.
Сви стари србски летописи и црквене књиге користе хронологију српског календара, а из старих србских књига може се сагледати висок степен књижевног образовања и продуховљеност србског народа (М. Стеванчевић). Протокол Законоправила, с календарским почетком српске ере бројања времена од 5508., уз специфичну хронологију линеарности и духовности, показује висок степен образованости и продуховљености, која несумњиво недри србски (словенски) род као културни источник холоценске цивилизације. Ако њихови потомци хоће да имају будућност, мораће да упознају сопствену прошлост!
Митолошка и културна матрица Винче и Подунавља, данас је раширена по целом земаљском шару, јер су наши неолитски преци имали цивилизован однос према стварности живећи у хармонији с природом. У србском (словенском) народу, поред осталих културних тековина, одувек постоји Вечити календар, помоћу кога сваки чобанин може на прсте да израчуна било који дан у години. Сваки дан, недеља и месец су поименице јединствени и непоновљиви. Отуда, постоје правила за сваки божији дан усаглашен с менама Месеца, када се сеје, благује, пости или секу дрва.
Човекова средина се може загадити храном, водом и мишљењем, па неолитска култура Подунавске цивилизације Хелма (Балкана) сведочи о првом еколошком календару на свету, насталом као потреба регенерације природе и човека у хармонији неба и земље, која је народни месецослов савршено усагласила с привредом и свакодневним животним потребама у географском поднебљу Седморечја. Култура постоји у континуитету и не напушта се тако лако, како то раде скоројевићи, а Вечити народни календар или месецослов, свакако je доказ мезолитске старости нашег народа на овом простору обитавања, као и његовог дугог трајања на ветрометини Хелма (Балкана).
—————————————————————————–
Библиографија:
М. Стеванчевић, Посебност српског календара, „Светлица“, бр.12, Београд, 2010.
М. Стеванчевић, Н.Тодоровић, М. М. Радовановић, В. Дуцић, М. Миленковић,
Београдска школа метеорологије, Св. III, Београд, 2010.
Јован Д. Кечкић, О питању календара и његовој историји, „Флогистон“ бр. 11, Београд, 2001.
А. Н. Зелински, Конструктивни принципи староруског календара, Београд, 2011.
Р. Поповић, Хронологија и календарографија, Смедерево, 2005.
А. Асов, Словенска астрологија, Београд, 2003.
Н. Остлер, Царство речи, Београд, 2008.
Црква и време, приредио В. Димитријевић, Београд 2000.
М. Гимбутас, Винча, колевка прве Европе, Београд, 2008.
У преводу: Анонимни Равенски, Географија, Лондон, 1696.
У преводу: Диодор Сицилијски, Историја, V, Кембриџ, 1939.
У преводу: М.П. Нилсон, Народни годишњак, Тибинген, 1914.
У преводу: М. Гимбутас, Живе богиње, Лондон, 2001.
У преводу: Ј. Вилсон, Прије потопа, Белбоври, 2001.
Ј. Радојковић, из необјављених извора
[1] Архимед је сматрао да „време“ треба избацити из физике као сувишан појам, а код Архита из Тарента је „интервал у структури космоса“. У хелиоцентричној метеорологији, „време“ је дефинисано као примордијална „конверзија природне силе записане у магнетном пољу Сунца“ (М. Стеванчевић). У народном предању, пресликава га изрека: „Време од дудова листа прави свилу“. Категоријални појам времена решио је А. Манојловић дефиницијом: „Време је мера (неког) процеса“, подједнако важећом, како у материјалном тако и духовном свету (Светлица бр. 15).
[2] Такође, постоји симбол за вечност () на старим србским иконама, а представља прошлост, садашњост и будућност.
[3] Духовни параметар броја три је астрономски: вулкани на видљивој страни сунца се увек јављају три пута, сунце после сваке треће ротације мења магнетно поље, а сунчев ветар или електромагнетна сила са сунца на субатомском нивоу увек удара три пута у Часни крст или атмосферски магнетни фокусатор северне полулопте земље. Отуда изрека: „Три пута Бог помаже“ (М. Стеванчевић).
[4] Шабат је седми дан у недељи код Асираца, од ариј. саб’џ, слава, богослужење, саб’џита, слављен, који су Мисирци звали Сатурнов дан, јер је код њих то био први дан, а библијски „шабат“ је био дан одмора.
[5] Обретеније је празник првог дана Младога лета (9. марта), када се све „обрће“ (ариј. вартана, чин обртања) и креће на боље, зима попушта, дани су топлији, а биљке „крећу“.
[6] Март месец је добио име по Огњу старе године који умире о пролећној равнодневици. Његово оличење је Баба Марта, ариј. марта, смртна, свет смртних, чин умирања, од корена мри. Богиње лета и зиме у србском народном предању су женског рода, Летница (баба Злата) и баба Зима у лику Баба Марте, која „умире“ почетком Младог лета. Отуда је назив за месец „март“ женског рода по Баба Марти, а лат. Mars, бог рата, иако је од истог корена, временски је много млађи. Да би се зло спречило, на сам Марач (1. марта рано изјутра) доноси се кора од корњаче (симбол плодности), за коју још Плиније Старији каже да сузбија чини и служи као противотров, а корњачин оклоп ставља изнад врата куће, да чељад буде здрава и чврста (као оклоп).
[7] „Питали курјака (симбол ноћи и зиме) када је најхладније, а он одговорио: „Кад’ се Сунце рађа“.
[8] „Понт (Црно море), који је у то доба био језеро (склатководно), толико је набујао од река које су у њега утицале, да је…силовито продро у Дарданеле (Хелеспонт) и поплавио велики део азијске обале и потопио знатан део низинских подручја Самотраке. Остаје нејасно, зашто Вилсон и сви остали истраживачи упорно тумаче потоп у сасвим супротном смеру, од Средоземног мора ка некадашњем слатководном језеру?
Код изворних Самотрачана забележено је предање о страшном потопу који их је задесио, када је Самотрака постала острво. Први који је 70-их година прошлог века потврдио Диодорове записе, био је бугарски истраживач П. Димитров, а затим амерички научници W. Ryan и W. Pitman (1998), као и R. Balard (2000), с датовањима између 5600. и 5500. с.е. старости слатководних шкољки и насеља на дубини од сто метара.
[9] Јелини и „Грци“ су два различита народа. Не постоје никакви „Грци“ у историји, већ само Јелини, који су настали у осмом веку с.е. Фалсификована Илијада нигде не помиње називе Европа и Јелини (8 век с.е.), а Македонију назива „Ематија (Медија) љупка“. Творци прве јелинске државе били су Македонци, с хегемоном Филипом Македонским. То је разлог што Јелини никако не подносе македонско име. До стицања независности 1821. године, Јелини су су били уједињени само кад су били покорени (окупирани).У Илијади, име Македоније гласи Ематија, што значи Медија (Доња), а Меди су како кажу Ливије и Соловјев старинци Хелма (Балкана), за које кардинал Еније и Халкокондил кажу да су Срби. Ромејски историци, Лав Ђакон и св. Фотије зову Македонце именом Меди (X век), а Ј. Куропалата и М. Гликас именом Срби.
[10] „Ја сам Антоих (Ан-ти-у-ку-ус), велики законити краљ света, краљ свих земаља, заштитник храмова Есагила и Езида, прворођени Селеукић (Си-лу-ук-ку), Македонац (Ма-ак-ка-ду-на), краљ Вавилона“.
[11] Као што није тачан датум Нове године, није ни тумачење речи „ датум“, која се изводи као скраћени облик средњевековних латинских писара: Hoc scriptum datum est, али, ова реч постоји неколико хиљада година раније у асирском датум, одређено време.
[12] Реч „индикт“ је од ариј. инду, месец, а не од лат. indictio, проглас, од ариј. √ диш, (ис)казати. Индикт је циклус од 15 година, фискалног порекла у вези процене пореза. Редослед датовања индикта у хронологији, добија се тако што се година подели с 15, а остатак је индикт. Ако нема остатка („0“) индикт је 15.
[13] Математичар, К. Ф. Гаус дао је једну математичку основу православне пасхалије.
[14] Рашани (Трачани) су имали бога излазећег сунца (јел. Sabatios, „Исток“), Саватија или Сабатиа (Дионис), за кога Теофан и Прокопије тврде да је име Јустинијановог оца.
[15] Исти је случај са јеврејском ером настанка света, за коју коју О. Шпенглер наводи да је увео Синедрион 346. године, а она је „старија“ скоро три хиљаде година од настанка прве јеврејске државе!
[16] . „Јулијанска“ година од 365 дана и шест часова, дужа је од тропске 11 минута и 14 секунди. Семантички, јелинска реч tropē је од аријског или архаично-српског виттá, обрт, вртети, окренути, а латинско sidereus, -alis, од √ ст, звезда
Слободан  М. Филиповић