ЋИРИЛИЦА И ОКУПАЦИЈА: Ручник

уторак, 17. фебруар 2015.

Ручник

Заветно платно

Ручник је кућна ствар која носи у народу неколико имена познатих у свим
српским говорима. Негде је „јутреник“, затим „убрус“, туђим именом
„пешкир“, а у неким говорима „личњак“. У старијим временима називан је
“јутарња плаштеница”, а под сличним именом, “утреноје палатјенце” знају
га Великоруси, Малоруси и Белоруси. У употреби је код свих народа крвног
и језичког сродства са Србима, са истом наменом.

Ова кућна ствар је увек ткана од лана, јер лан је од памтивека заветно и култно
растиње. Ако има искључиво употребну вредност, може бити од памучног
или конопљиног платна. Тада може бити без украса. Ланени ручник увек је
украшен везом: цветови, украсни листови, а неретко се могу наћи јелен,
кошута, лане или јагње. Присутан је и крст, али је он у осликавању млађи
од представа биљака и животиња. Заветно платно, „летећи ћилим“ или
камеја морфолошки и структурално су потпуно идентични јер садрже
магијски квадрат, па се у њега увија мртва глава, „таблица знања“ или
венчани прстен.

Пешкир, ариј. пýшкара, божански придевак у значењу неба и небеса, свакако је српска реч која симболише физичку раван егзистенције, а има заштитну магијску улогу. Отуда, у народном животу Срба незамислив је било какав обред или обичај без ручника или убруса.
Тада је заветног односно обредног карактера, па му се приписују
чудотворна магијска својства. Новорођенче се прима на ручник, који се
чува до краја живота, јер он брани од урока, болести и свакога зла, а
доноси здравље и срећу. Такав ручник се зове „варовник“. Њиме
се варује: гата, чара, прориче. Када се младенче ставља у колевку, на
јастуче се полаже мали везени убрушчић украшен црвеним везом, да би се
они који су дошли да виде и дарују дете, чудили везу и ручнику а не
детету. Ручник је ту да отера уроке.

При крштењу кум и свештеник се дарују најбољим, највећим и најлепшим ручником. Такви
ручници се зову “даровници“, а њима се приписује магијска моћ, која
штити духовног сведока и духовника, који обредом свете тајне уводи
крштенога у литургију цркве. Девојка удавача сама везе и дарује
најлепшим ручницима старојка, ручне девере, венчаног кума, војводу и
првенце, који ће је одвести у нови дом. То су ручници везени љубављу,
надањима и личним жељама да буде вољена у новом дому, да буде мајка и
одмена, да не дође у омразу са јетрвама и заовама. Њезин вез на
ручнику-даровнику има магијску моћ остварења жеља.

На испраћају ратника на војну, даровник треба да га сачува од ране или мртве главе.
Бојна застава се дарује ручником да би се славодобитно вратила. По
повратку из војне, заставник и застава се дарују ручником да би у
будућим походима били победоносни. Ручник-даровник је обавезан и на
сахрани. Он помаже почившем на путу за вечност и брани од злодуха. Први
камен темељац при градњи нове куће, дарује се ручником ради среће. У
прошлости је пешкир био марама за обавијање главе или капе. Мајстор
који покрива кућу, дарује се ручником великим као кабаница да се може
њиме заогрнути, како би се кућа заогрнула сваком срећом. Крсна икона у
кући увек је обмотана лепо уређеним ручником.

Ручник је понекад и етничка јавка. Кад коловођа на народном сабору у национално мешовитој Босни запева: Опа шири све пешкири, сигуран је знак да је збор етнички чист. У околини Београда, девојке везиље играју босе певајући: Шири, шири, везени пешкири.
С обзиром на то да је ручник, варовник и даровник, саставни део обичаја
и обреда код Срба, те да је ушао у усмену народну књижевност, може се
са сигурношћу тврдити да је одавно у обредној употреби и да потиче из
давне српске прошлости.

Код других народа заветно платно нема својства која му дају Срби, па ваља јавно замерити српским етнолозима који су ретко писали и казивали о ручнику, веома важном
обредном предмету у животу нашег народа.

Радослав Унковић (приредио С. Филиповић)