Јелена Шаулић Бојовић

Јелена Шаулић Бојовић

Школовала се за учитељицу, али историјске прилике су је учиниле ратницом. Желела је да учи ђаке, не слутећи да ће уместо креде држати пушку и бацати бомбе. Да је живела другачије и у неком другом добу, можда би јој струка подигла споменик. Овако јој је, на Пљеваљском градском гробљу, споменик подигло Удружење ратника и поштовалаца ратова 1912-1918. Јер, то је својим деловањем заслужила Јелена Шаулић Бојовић - неустрашива хероина Првог светског рата, која је сасвим сигурно задужила отаџбину.

Ћерка свештеника Перка, најмлађа од петоро деце, рођена је 1896. године у селу Јунча До испод Дурмитора. Како је, причало се, отац дошао у сукоб са црногорским двором, породица Шаулић се преселила у Медвеђу, у којој је Јелена одрастала. Описивали су је као крупну девојку црне косе, продорног погледа и бритког језика, изузетне лепоте, па је у народу остала узречица "Лепа као Јелена Шаулић". А како је, иако прилично стидљива, тиха и ненаметљива, интелигенцијом одскакала од средине, за кратко време је успела да заврши учитељску школу. Било је природно да изузетна ученица знање преноси на млађе генерације. И почела је да подучава ђаке, али не задуго. Бугари су 17. фебруара 1917. године убили њену мајку Стану (рођену Кнежевић), а четири дана касније букнуо је Топлички устанак, којим је на кратко створена слободна република. Међу Србима, који су се подигли против бугарског зулума, били су и свештеник Перко са ћерком Јеленом.

Млада учитељица није могла мирно да седи док је трајао Први светски рат, већ се придружила чети Косте Војиновића на Радан планини. Постала је борац Гајтанског одреда, а публициста Ђорђије Остојић, који се много бавио њеним ликом и делом, наводи да је била неустрашива и да је врло брзо овладала оружјем. Нарочито се показала вешта у бацању бомбе, па се глас о њој као претња проширио међу непријатељима, а међу српским устаницима као нада да је отпор могућ. Млада ратница је веровала да ће њен народ истрајати у овој бици, а сама је постала опасност зулумћарима широм Радан планине. Иако је Топлички устанак угушен 25. марта, то није био крај народном, па ни Јеленином војевању, која је била једна од "вила са Гајтана".

Са татом и групом четника је наставила пут Црне Горе, где се придружила комитској чети војводе Бошка Бојовића, која је ратовала против аустроугарског окупатора. Кажу да је тада могла да парира и највећим ратницима. Остојић бележи подвиге младе Дурмиторке, која се нарочито истакла у сукобу комита и жандарма на Врелима, почетком 1918. године. У то време је већ имала довољно искуства и самопоуздања, а у другима је изазивала страхопоштовање, па је добила задатак да лично стреља једног од заробљеника, озлоглашеног Османа Јогуницу из Босне. У том обрачуну је погинуло 97 непријатеља, док је двадесетак заробљено.

Први светски рат је завршен, а Јелена је из њега изашла као славна ратница и заљубљена жена. Између ње и ратног пријатеља војводе Бошка Бојовића, догодила се љубав, коју су крунисали браком и оснивањем породице у Пљевљима. Она је коначно могла да одложи оружје и врати се учитељском позиву. Чинило се да је нови живот пред њом и да је најзад дошло време да оствари своје снове. Јер, мир је склопљен, она сада има породицу и сигурну наду у боље сутра. Међутим, рат је оставио трага на њено здравље, па се брзо по окончању сукоба озбиљно разболела. Сви су мислили да ће се извући, јер је толике битке извојевала, показавши колико је снажна. Међутим, ову је изгубила. Тек је напунила 26 година, када је, 21. марта 1921. године преминула.

Кажу да се годину дана после њене смрти међу припадницима племена Дробњак, којем је припадала, нису чуле гусле ни песма. Сва славља су остављена по страни. Иако је постхумно одликована Карађорђевом звездом са мачевима, која се додељује за изузетну храброст, а 2005. године добила спомен обележје на Пљеваљском градском гробљу где је сахрањена, Остојић сматра да је "српска Јованка Орлеанка" морала да добије много више. Остала је упамћена као хероина устаничке Топлице и непокорног Дурмитора.

ЧИНИЛА САМ СВЕТУ И ПЛЕМЕНИТУ ДУЖНОСТ

У дневнику који је водила, остале су забележене њене речи о ратних походима и ономе што је за отаџбину учинила:

- Сматрала сам да чиним једну свету и племениту дужност. А вазда сам желела да умрем само као достојна Српкиња. Па и под непријатељским бајунетима, тој би се смрти насмејала и без успреге и страха на сусрет изашла.

Неустрашива Јелена у борби са Бугарима и Аустроугарима | Прича о... | Novosti.rs