KOMAD o "realističkoj slici današnjeg Beograda i naročito slabom
vaspitanju naše omladine", kako je pre više od veka najavljena
praizvedba "Naših sinova" (1907) Vojislava Jovanovića Maramboa u
Narodnom pozorištu, ponovo se premijerno našao na istoj sceni - u režiji
i adaptaciji Tanje Mandić Rigonat. Na početku prošlog stoleća doživeo
je samo dva izvođenja, a na repertoar Jugoslovenskog dramskog (režija
Miroslav Belović) dospeo je sredinom šezdesetih godina. Glumica Branka
Petrić, u međuvremenu, ispisala je pun profesionalni krug: te, 1966,
igrala je devojče Karavilku, sada baba Jovanu. Baš ova uloga, dovela ju
je prvi put tokom duge i bogate karijere na scenu nacionalnog teatra.
-
Put do sebe je veoma je dug. Pogotovo kad je reč o glumcu. Lorens
Olivije je rekao da je tek u pedesetoj godini počeo da glumi "iz sebe". A
ceo svet ga je slavio kao najvećeg umetnika - kaže na početku razgovora
za naš list Branka Petrić. - Ima glumaca kojima se to desi i ranije,
koji su "osvešćeniji". To je osećaj sigurnosti. Kada sam počela da
dolazim do sebe, osetila sam da osvajam neku veliku slobodu. Svako od
nas je jedinstven primerak. Ponekad čovek hoće sebe da kreira na
zamišljen način, ponekad u tome i uspe. Mnogo nas ima u nama, što bi
rekla Mira Stupica. Treba da pristanete na pronalaženje i onog
najstrašnijeg u sebi, da biste takvu ulogu izneli na scenu. Ne dobijamo
samo likove dobrih vila...
* Kako se desilo da tek sad premijerno zaigrate u Narodnom pozorištu?
-
U doba kada sam ja počinjala, svaki teatar je čuvaoo Kako se desilo da
tek sad premijerno zaigrate u Narodnom pozorištu? svoje glumce i retko
ko je gostovao na drugoj sceni. Veliki ansambli imali su pokriće za
svaku vrstu uloga. Kasnije, češće se dešavalo da oni iz Narodnog gostuju
kod nas u JDP, nego obrnuto. Ponekad su glumci i prelazili u stalni
angažman iz jednog ansambla u drugi: nama je iz Narodnog došao Miša
Žutić, a iz JDP na Trg republike otišli su Jovan Milićević, Mija
Aleksić, Tanasije Uzunović. Inače, ja sam ovog puta u Narodno došla na
poziv rediteljke s kojom sam već imala veliko zadovoljstvo da radim u
predstavi "Terasa" Jovana Hristića, na sceni Jugoslovenskog dramskog.
Kada sam čula o kojoj se drami radi, ispričala sam joj sve o toj prvoj
posleratnoj predstavi, proistekloj iz velikog truda Miroslava Belovića i
Jovana Ćirilova da postave na scenu neke izuzetne, pomalo zaboravljene
pisce.
* Vama je tada pripala uloga Karavilke?
-
Igrala sam devojče i bila veoma srećna što sam dobila ulogu u velikom
ansamblu ove predstave. Zadatak mi je, između ostalog bio i da imam što
lepšu haljinu, jer moj lik o njoj govori u predstavi. Sada igram baba
Jovanu i, eto, završio se jedan krug. Poželela bih svakoj glumici da
doživi, da od mladog, lepog i prpošnog devojčeta stigne do baba Jovane
iz Mrčajeve glave. Postoji i snimak stare predstave koji su odgledali
današnji glumci, a ja sam, normalno, bila najuzbuđenija među njima. Ne
samo zbog svoje uloge već i divnih kolega kojih više nema...
* Koliko se razlikuje postavka iz onog vremena od ove danas?
- U
ono doba "Naše sinove" postavili smo na scenu više kao kulturnu
baštinu, rekonstrukciju, sličicu iz beogradskog života. Nije nas mnogo
zanimala poruka i socijalna priča, a sada će ona delovati i živeti na
sasvim drugi način. Zanimljivo je i da je rediteljka uvela samog pisca
na scenu: on daje određene opise i didaskalije, na taj način i analizu
samih likova. Tokom godina iskustva shvatila sam da je veoma važno u kom
se vremenu pojavi neki tekst na sceni. Muci Draškić je 1971. režirao
"Rat i mir u kafanici Snefl", u genijalnom prevodu Danila Kiša. Da se
ista predstava pojavila samo pet godina kasnije postala bi veliki hit!
Zašto? Jer je imala isti dramaturški luk kao čuveni film "Kabare":
radnja se događa pred rat, već se dešava progon Jevreja, a sve se to
odražava na sudbine ljudi... Tako, "Naši sinovi" danas mnogo više "rade"
nego pre pola veka, kada je pažnja bila fokusirana na Beograd,
prošlost, priču kako se nekada radilo i živelo.
* Drama o raspadu porodice i klasnom raslojavanju društva mnogo je aktuelnija nego onda?
-
Šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka obeležio je najveći uzlet
nade. Činilo nam se da je svakog dana bolje, još se nisu potrošile ideje
i iluzije. Uostalom, Belović je kasnije istu predstavu negde u Srbiji
režirao kao - komediju karaktera.
* U jednoj replici komada kaže se da nas nisu upropastili ni ratovi ni nesreće, već nepoštovanje...
-
Šta je nepoštovanje? Između ostalog, i zaborav. Ne može sve stati u tu
jednu reč. Pukovnik Ostoja u komadu stalno pominje generale s kojima je
učio školu, gde su sada oni, a gde on. Neko se snašao, neko nije. Zato
se u jednoj rečenici i kaže da ako nisi shvatio da će uvek postojati oni
koji će dirinčiti i oni koji će se time okoristiti, nisi shvatio ništa.
Bar smo nekada živeli u iluziji da su poštovani rad i radnici. E, to su
ralje života. Jelž hoćeš posao za dvesta evra? Pa bolje i to nego
ništa... Možda je moja, pa i generacija moje dece, još verovala u
socijalnu pravdu. S ratovima i devedesetim godinama prošlog veka,
nastalo je vreme "sposobnih" i nemoralnih ljudi. Toga ima i u našoj
predstavi: gazda Risto i Simica prisećaju se kako su varali vojsku i
zarađivali novac na nepošten način. Ima takvih stvari u svim vremenima,
ali imali smo bar iluziju da nije tako.
* Mislite na doba stare predstave?
-
Tih godina nam se činilo da je sve dostižno i moguće, u onom najboljem
smislu. Da smo svet. Najbolja pozorišta i predstave dolazili su u
Beograd. Sećam se dana kad sam pomislila da smo dostigli vrhunac i da
posle njega, neminovno, počinje pad. Kad razmišljam o prošlim vremenima,
mislim kako su ti sposobni pi-arovi socijalizma, sa parolama i idejama,
umeli fantastično da vode celu stvar i da nam tako uspešno stavljaju
"bubice u uho" u koje smo verovali. S druge strane, nesporno je da nije
bilo roditelja koji nije mogao dete da odvede na more, postojala su
radnička letovališta, socijala je bila malobrojnija, a ljudi savesniji.
Danas nam najveće nespokojstvo stvaraju upravo socijalne razlike...
Mada, ja sam po prirodi optimista, često i bez razloga.
* Pominjete "bubice u uhu", kako posle više od četiri decenije živi vaša predstava?
-
Ovog meseca imamo tri izvođenja na velikoj sceni,sledećeg takođe. Uvek
pred punom salom. Žao mi je što ne gostujuemo više van matičnog
pozorišta, ali nam je dekor toliko ruiniran da nam je bolje, kao svakom
starijem gospodinu - da ostanemo kod kuće. A "Buba u uhu" ima onoliko
budućnosti koliko snage leži u rukama, nogama i glavi onog koji je nosi,
Nikole Simića.
RADNIČKA KLASA
* REDITELJKA Rigonat predstavu je najavila kao dramu mladalačkog krika za istinom u teatru?
-
"Naši sinovi" su, u svakom slučaju, drama u svim elementima: raspad
porodice, bludni sin koji zbog svog postupka učini da otac ode sa ovog
sveta, ostavljeno i iznevereno devojče, propale roditeljske nade,
raslojavanje društva... Kada gledate snimak stare predstave shvatate
zašto se predstavnik radničke klase, Gile, u vreme socijalizma pojavio
kao spasilac porodice, onaj koji je tu da je okupi i uzdigne. Kako će
sada da se "čita", pitanje je. Danas je stvaranje nove bogataške klase i
njeno uzdizanje, mnogo aktuelnije nego nekada. Jer, šezdesetih smo
živeli još sa idejom besklasnog društva... Čini mi se zato da na mnogo
autentičniji način ova predstava danas priča svoju priču.
Branka Petrić: Naši snovi i "sinovi" | Kultura | Novosti.rs
vaspitanju naše omladine", kako je pre više od veka najavljena
praizvedba "Naših sinova" (1907) Vojislava Jovanovića Maramboa u
Narodnom pozorištu, ponovo se premijerno našao na istoj sceni - u režiji
i adaptaciji Tanje Mandić Rigonat. Na početku prošlog stoleća doživeo
je samo dva izvođenja, a na repertoar Jugoslovenskog dramskog (režija
Miroslav Belović) dospeo je sredinom šezdesetih godina. Glumica Branka
Petrić, u međuvremenu, ispisala je pun profesionalni krug: te, 1966,
igrala je devojče Karavilku, sada baba Jovanu. Baš ova uloga, dovela ju
je prvi put tokom duge i bogate karijere na scenu nacionalnog teatra.
Branka Petrić
Foto Vojslav Danilov
Foto Vojslav Danilov
-
Put do sebe je veoma je dug. Pogotovo kad je reč o glumcu. Lorens
Olivije je rekao da je tek u pedesetoj godini počeo da glumi "iz sebe". A
ceo svet ga je slavio kao najvećeg umetnika - kaže na početku razgovora
za naš list Branka Petrić. - Ima glumaca kojima se to desi i ranije,
koji su "osvešćeniji". To je osećaj sigurnosti. Kada sam počela da
dolazim do sebe, osetila sam da osvajam neku veliku slobodu. Svako od
nas je jedinstven primerak. Ponekad čovek hoće sebe da kreira na
zamišljen način, ponekad u tome i uspe. Mnogo nas ima u nama, što bi
rekla Mira Stupica. Treba da pristanete na pronalaženje i onog
najstrašnijeg u sebi, da biste takvu ulogu izneli na scenu. Ne dobijamo
samo likove dobrih vila...
* Kako se desilo da tek sad premijerno zaigrate u Narodnom pozorištu?
-
U doba kada sam ja počinjala, svaki teatar je čuvaoo Kako se desilo da
tek sad premijerno zaigrate u Narodnom pozorištu? svoje glumce i retko
ko je gostovao na drugoj sceni. Veliki ansambli imali su pokriće za
svaku vrstu uloga. Kasnije, češće se dešavalo da oni iz Narodnog gostuju
kod nas u JDP, nego obrnuto. Ponekad su glumci i prelazili u stalni
angažman iz jednog ansambla u drugi: nama je iz Narodnog došao Miša
Žutić, a iz JDP na Trg republike otišli su Jovan Milićević, Mija
Aleksić, Tanasije Uzunović. Inače, ja sam ovog puta u Narodno došla na
poziv rediteljke s kojom sam već imala veliko zadovoljstvo da radim u
predstavi "Terasa" Jovana Hristića, na sceni Jugoslovenskog dramskog.
Kada sam čula o kojoj se drami radi, ispričala sam joj sve o toj prvoj
posleratnoj predstavi, proistekloj iz velikog truda Miroslava Belovića i
Jovana Ćirilova da postave na scenu neke izuzetne, pomalo zaboravljene
pisce.
-
Igrala sam devojče i bila veoma srećna što sam dobila ulogu u velikom
ansamblu ove predstave. Zadatak mi je, između ostalog bio i da imam što
lepšu haljinu, jer moj lik o njoj govori u predstavi. Sada igram baba
Jovanu i, eto, završio se jedan krug. Poželela bih svakoj glumici da
doživi, da od mladog, lepog i prpošnog devojčeta stigne do baba Jovane
iz Mrčajeve glave. Postoji i snimak stare predstave koji su odgledali
današnji glumci, a ja sam, normalno, bila najuzbuđenija među njima. Ne
samo zbog svoje uloge već i divnih kolega kojih više nema...
* Koliko se razlikuje postavka iz onog vremena od ove danas?
- U
ono doba "Naše sinove" postavili smo na scenu više kao kulturnu
baštinu, rekonstrukciju, sličicu iz beogradskog života. Nije nas mnogo
zanimala poruka i socijalna priča, a sada će ona delovati i živeti na
sasvim drugi način. Zanimljivo je i da je rediteljka uvela samog pisca
na scenu: on daje određene opise i didaskalije, na taj način i analizu
samih likova. Tokom godina iskustva shvatila sam da je veoma važno u kom
se vremenu pojavi neki tekst na sceni. Muci Draškić je 1971. režirao
"Rat i mir u kafanici Snefl", u genijalnom prevodu Danila Kiša. Da se
ista predstava pojavila samo pet godina kasnije postala bi veliki hit!
Zašto? Jer je imala isti dramaturški luk kao čuveni film "Kabare":
radnja se događa pred rat, već se dešava progon Jevreja, a sve se to
odražava na sudbine ljudi... Tako, "Naši sinovi" danas mnogo više "rade"
nego pre pola veka, kada je pažnja bila fokusirana na Beograd,
prošlost, priču kako se nekada radilo i živelo.
* Drama o raspadu porodice i klasnom raslojavanju društva mnogo je aktuelnija nego onda?
-
Šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka obeležio je najveći uzlet
nade. Činilo nam se da je svakog dana bolje, još se nisu potrošile ideje
i iluzije. Uostalom, Belović je kasnije istu predstavu negde u Srbiji
režirao kao - komediju karaktera.
-
Šta je nepoštovanje? Između ostalog, i zaborav. Ne može sve stati u tu
jednu reč. Pukovnik Ostoja u komadu stalno pominje generale s kojima je
učio školu, gde su sada oni, a gde on. Neko se snašao, neko nije. Zato
se u jednoj rečenici i kaže da ako nisi shvatio da će uvek postojati oni
koji će dirinčiti i oni koji će se time okoristiti, nisi shvatio ništa.
Bar smo nekada živeli u iluziji da su poštovani rad i radnici. E, to su
ralje života. Jelž hoćeš posao za dvesta evra? Pa bolje i to nego
ništa... Možda je moja, pa i generacija moje dece, još verovala u
socijalnu pravdu. S ratovima i devedesetim godinama prošlog veka,
nastalo je vreme "sposobnih" i nemoralnih ljudi. Toga ima i u našoj
predstavi: gazda Risto i Simica prisećaju se kako su varali vojsku i
zarađivali novac na nepošten način. Ima takvih stvari u svim vremenima,
ali imali smo bar iluziju da nije tako.
* Mislite na doba stare predstave?
-
Tih godina nam se činilo da je sve dostižno i moguće, u onom najboljem
smislu. Da smo svet. Najbolja pozorišta i predstave dolazili su u
Beograd. Sećam se dana kad sam pomislila da smo dostigli vrhunac i da
posle njega, neminovno, počinje pad. Kad razmišljam o prošlim vremenima,
mislim kako su ti sposobni pi-arovi socijalizma, sa parolama i idejama,
umeli fantastično da vode celu stvar i da nam tako uspešno stavljaju
"bubice u uho" u koje smo verovali. S druge strane, nesporno je da nije
bilo roditelja koji nije mogao dete da odvede na more, postojala su
radnička letovališta, socijala je bila malobrojnija, a ljudi savesniji.
Danas nam najveće nespokojstvo stvaraju upravo socijalne razlike...
Mada, ja sam po prirodi optimista, često i bez razloga.
-
Ovog meseca imamo tri izvođenja na velikoj sceni,sledećeg takođe. Uvek
pred punom salom. Žao mi je što ne gostujuemo više van matičnog
pozorišta, ali nam je dekor toliko ruiniran da nam je bolje, kao svakom
starijem gospodinu - da ostanemo kod kuće. A "Buba u uhu" ima onoliko
budućnosti koliko snage leži u rukama, nogama i glavi onog koji je nosi,
Nikole Simića.
RADNIČKA KLASA
* REDITELJKA Rigonat predstavu je najavila kao dramu mladalačkog krika za istinom u teatru?
-
"Naši sinovi" su, u svakom slučaju, drama u svim elementima: raspad
porodice, bludni sin koji zbog svog postupka učini da otac ode sa ovog
sveta, ostavljeno i iznevereno devojče, propale roditeljske nade,
raslojavanje društva... Kada gledate snimak stare predstave shvatate
zašto se predstavnik radničke klase, Gile, u vreme socijalizma pojavio
kao spasilac porodice, onaj koji je tu da je okupi i uzdigne. Kako će
sada da se "čita", pitanje je. Danas je stvaranje nove bogataške klase i
njeno uzdizanje, mnogo aktuelnije nego nekada. Jer, šezdesetih smo
živeli još sa idejom besklasnog društva... Čini mi se zato da na mnogo
autentičniji način ova predstava danas priča svoju priču.
Branka Petrić: Naši snovi i "sinovi" | Kultura | Novosti.rs
