Испред куће наше
старе
на дрвету од
хладноће
гледам
оседеле јутрос гране.
У том миру што се цакли
ко угарци угњездиле
две се вране.
Нигде дашка ни трептаја
укочено време стало
ко виђена слика стара
место сунца заблистала
ока твоја заиграла
два једина
игром искре
отопила
жеравицом
лед са дана.
Нема коментара:
Постави коментар