Требало би заштитити београдска дворишта са становима за издавање. Још их има веома много па нам зато нису у фокусу опажања / Мирјана Прошић Дворнић

На Врачару се кућа на кућу пење / Требало би заштитити београдска дворишта са становима за издавање. Још их има веома много па нам зато нису у фокусу опажања – каже антрополог Мирјана Прошић Дворнић - Аутор: Мирјана Сретеновићчетвртак, 16.06.2016. у 19:00

Мирјана Прошић Дворнић (Фото Д. Жарковић)

Професорка Мирјана Прошић Дворнић од 2000. године предаје културну антропологију на Нортвуд универзитету у Мидланду, у Мичигену. Директорка је и кустос универзитетске галерије, а осим истраживања модерне архитектуре овог америчког града, бави се феноменом глобализације.

До одласка у САД (1995), предавала је на Филозофском факултету, а пре неколико година њену монографију о одевању у Београду објавили су „Стубови културе”.

Недавно је ова професорка у Етнографском музеју одржала предавање „Културно наслеђе, шта и зашто чувамо”. Говорила је о томе како Американци чувају објекте, амбијенте, предмете, документа, и ритуале који подсећају на најважније тренутке формирања нације, друштва и њихове културе. У Америци, каже, постоји вечита дилема: сачувати за историју или продати и
остварити профит.

Хаљина Барбаре од Лихтенштајна, супруге принца
Александра Карађорђевића (Фото архива М. П.)

– На срећу, разум је увек побеђивао у најважнијим случајевима. Први објекат који је рестауриран и сачуван у репертоару државне меморије био је Дом независности у Филаделфији. Чува се и родна кућа и имање првог председника Џорџа Вашингтона у Вирџинији, знаменитости из рата с Мексиком, Грађанског рата, споменици учесницима ратова изван територије САД (Први и Други светски рат, Кореја, Вијетнам). Град Њупорт чува насеобинске целине коју су подигле најмоћније породице из доба интензивне индустријализације Америке, као што су Астор и Вандербилт. Током друге половине 19. века почело је очување природних средина, па је тако 1872. амерички Конгрес основао први национални парк на свету Јелоустоун, који се простире на територији држава Монтана, Вајоминг и Ајдахо – истиче наша саговорница.

Градови не чувају само најрепрезентативније делове своје прошлости. Музеј острва Елис означава тачку уласка свих имиграната који су долазили са Истока, из Европе. А на Менхетну постоји и Тенемент музеј – некадашњи спратни јефтини станови, дуги и уски, само с једном прозором у предњој соби за којом су се низале остале просторије, а сада су претворени у музејске просторе.

– Када је реч о нашој земљи, требало би проширити начин размишљања о заштити, и не мислити само о репрезентативном и елитном, већ и о свакодневном. На пример, заштитити београдска дворишта са становима за издавање. Још их има веома много па нам зато нису у фокусу опажања. Али, они су били и још увек јесу веома значајни за културу становања овог града. Центар града, посебно Врачар је „угушћен”, куће се пењу једна на другу на рачун других потребних садржаја – истиче Мирјана Прошић Дворнић.  

На опредељење да студира етнологију, утицале су и године детињства проведене у Африци, где је њен отац радио са групом архитеката на уређењу Акре, престонице Гане.

​Америчка прича једне хаљине

Нортвуд универзитет има смер за модни дизајн, а желео је да отвори и музеј за моду. А како је факултетски кампус и у Даласу, тамо је живела Хенријета Дерозије, удата за Француза, главног директора Картијеа. „Жена из џет сета, енергична, космополита, написала је својим пријатељицама писмо: Даме, погледајте свој орман. Пошто нећете носити исту хаљину два пута, пошаљите нам једну креацију за наш музеј. И почеле су да пристижу кутије из целог света. Барбара од Лихтенштајна, супруга недавно преминулог кнеза Александра Карађорђевића, била је једна од жена која је добила то писмо, и тако је хаљина стигла на амерички континент. Недавно сам ту тоалету од свиленог жерсеја, коју је креирала чувена Мадам Гре, пронашла у колекцији универзитета”, каже наша саговорница.

– Најупечатљивије су биле боје, не само природе већ и свега створеног људском руком, као што је одећа староседелаца. Рано сам научила најважније лекције у животу: да наша планета пружа веома много разноликости и да је привилегија ако је особа у прилици да их упознаје; да се испод огромног дијапазона етничких, расних, националних разлика крије једна те иста људска природа која се испољава на толико много узбудљивих начина. У интернационалну школу ишле су девојчице из Либана, Енглеске, Финске, Пољске, САД, Индонезије, Египта. Одлазила сам у њихове куће, јела њихову храну, посматрала њихове обичаје – прича професорка.

Бавећи се касније процесом глобализације, наглашава да он није изазвао нова или другачија збивања, али их је, у својој најновијој фази, од деведесетих година 20. века веома много убрзао.

– Делим мишљење да је глобализација почела пре неколико векова, у време освајања Новог света, успостављање новог економског система и трговине која је обухватала читав свет. Углавном се људи селе из мање развијених у развијене земље, с југа на север, са истока на запад. Америка последњих година бележи пораст броја легалних усељеника, 40 одсто је више и страних студената. Кинески студенти држе се и живе заједно, прилично су затворени, али и радознали за нова сазнања. Европљани и Африканци, често први пут одвојени од родитеља, пролазе кроз очекиване фазе искуства „културног шока” и адаптације – каже Мирјана Прошић Дворнић.

Дуго наша саговорница истражује и феномен хип-хоп културе, посебно реп музике у њеном изворном облику, када је настала као један вид протеста дискриминисаних група становништва.

Реп је, додаје професорка, показао невероватну прилагодљивост потребама група сличног статуса у многим другим срединама: међу Пакистанцима имигрантима у Енглеској, у предграђима Париза насељеним досељеницима из Африке и арапских земља, бившим француским колонијама, у Сенегалу, Палестини.   

– Последњих година веома много се развијају и различити делови примењене антропологије која користи резултате истраживања за решавање актуелних проблема. На пример, медицинска антропологија бави се оним народима који нису научени на лечење званичном медицином и лече се вуду магијом и лековитим биљем. Када се осећају лоше, размишљају ко им је наудио путем враџбина и не пријављују да су болесни. 

        = препоручени чланак, извор Политика