 |
| Димњак Лукића; Велика магаза; Мишљеновац, 24. 09. 2011. Снимак Иван Лукић |
ВЛАОВИЋИ
(одломак)
Меланхолија Јосифова показа се затим као периодично стање само. Прекидали су је напади гнева. У таквом једном напа- ду дочепао је сестру, која му је приносила лек и шољу с млеком, ударио је шољом у главу, окрвавио мало, а затим избио душман- ски. Уђоше и дакле Влаовићи у последњи теснац мрака и јада. Напади гнева се враћали некако редовно, једаред у месец дана, и сваком таквом приликом би тешко страдала Лекса, која је брата неговала и смиривала, не допуштајући да ико живи сем ње види Јосифа у том стању беде и срамоте. Он удара, она ћути. Он баци столицу за њом, она дигне столицу и сама се њоме немилостиво удари, да би се болесник задовољио и смирио. Понекад, Јосиф је тражио да свира. Та свирка је мамила сузе на очи сваком живом, а Лекса се, негде скривена, гушила од плача, ударила у груди од немоћи, јер су и код ње живци већ сасвим попустили били. За клавиром, једнога дана, Јосиф доби удар у мозак. Изгуби говор, и скоро сасвим ослепи. Као што се маленој лађици у бурним вало- вима само јарбол помало показује, тако је у Јосифу понекад стари разум светлуцао. Не би човек тада рекао да је онако страшно и до краја пропао. Гестовима је говорио, појединим акордима на кла- виру казивао шта осећа. И лекар се тешко узбуђивао. – Кад се човеку стане одузимати што је имао, онда се тек види колико је много имао. – Јосиф је сад седео као дрво, и, срећом, све више немаран и неосетљив за све. Само би се болно стресао на неки неправилан и груб шум. Још један ланчић везе за покојног оца, и последњи траг дивне једне музикалности: фино уво, вредован слух, божански знак уметника.
Ето тако је Лекса Влаовића постала најзад мушко и Влао- вић, последњи Влаовић. Отворила је стиснуте беспослене песни- це, радила и трпела за име и понос Влаовићâ колико крупно жи- винче не би издржало. Одрицала је пред људима све јадно и пропало по цену брутално гордог одбијања сваке помоћи. Увек раздражена и горка, мумлала је у себи: – Помоћ! То бесрамници хоће да баце радознао поглед у кућу Влаовићâ! Не треба ништа, данас, ни икада! Кад је још Влаовићама што требало од села! – Та велика Лексина лаж, јуначка и мученичка, то је био последњи образ Влаовића.
Имање, колико га је још остало, нестајало је. – Нека иде све! нека Влаовић поједе што је Влаовићâ! – Јосиф је четири године дана седео непомичан, и био ношен и преношен на рукама сестре његове. Лекса је управљала кућом "тихо као светлост". Понекад само, с малим пакосним обрачуном. Кад Јосиф и кроз сав мрак свој напипа да удари сестру, она би ударила песницом о тврди орахов сто за којим је ручавао дед Марко, чуо би тресак, на што се несрећни Јосиф прекидао као да га је електрична струја такла... Чика Аврам је у то доба некако још мало живео, али Лек- са није дала ни њему до последње истине о Влаовићима, до стра- шног последњег документа о стварности једне гранате и добре породице. Стари је препричавао о Влаовићима само бајке и приче из сећања свога и срца свога.
Лекса је преживела брата за пуних пет година, пет глад- них година. Понудити јој што, ножем ће ударити. Смањила се као матора птица. Верује сад и она у смрт, и чека је, и не боји је се нимало... Како је страховито дуг и сложен процес, у једној поро- дици, док се изради нека мирна надмоћ. Марково страховање од болести, па Стефанова храброст пред смрћу, па Јосифов страх од света, па Лексин животни отпор, па напослетку њен монашки и скоро светачки мир пред смрћу. Кад је продала последње парче забрана – Јеврејину, који је удесио да Лекса никога не види и ништа не потписује – пође Лекса, једног леденог пролетњег јут- ра, с лествицама и с ужетом у руци до старе болесне брезе у забрану. Али се није обесила. Уметници су били сви последњи Влаовићи. Пала је мртва низ грану, лака, сува, равна црној земљи.
(1934; 1940)
Исидора Секулић, Кроника паланачког гробља, "Вук Караџић", Београд, 1977, стр. 272-274.
 |
| Чвор као симбол и знак препознавања ЗАВЕТИНА. |
Изабрано у антологији: ДУШАН СТОЈКОВИЋ : ГРАМАТИКА СМРТИ: ПРОЗА –IDEM: НАШИЈЕНЦИ, стр. 691-694. - ( Издавачи Центар за културу Младеновац, Шумадијске метафоре . За издавача Ненад Љубеновић, Никола Костадиновић. - Ћошкасте антологије – књига 6. Антологија прозних текстова са темом самоубиства. - Младеновац, 2011. )
